Raf Simons
07. maj 2008. @ 19:45  |  Ljudi iz sveta mode

Raf Simons

Lepota izolovanih junaka

"I don't want to show clothes, I want to show my attitude, my past, present and future. I use memories and future visions and try to place them in today's world."
Raf Simons

Pre čitave ove ujdurme sa mršavim i nikakvim manekenima, čitavog haosa u modi i vizuelnog užasa kojim nas teroriše Fashion Television (televizijski kanal sumnjivog porekla!), postojao je (ipak, ne toliko davno) period sveže i ustreptale kreativnosti, period stalnog rađanja novih stilova, period poznat po pojavi snažne nove estetike – period u modi koji su obeležili Belgijanci.

Raf Simons je rođen 1968. godine u, kako sam kaže, white trash family (majka radnica od svojih 15, a otac vojnik od svoje 17. godine). Odrastao je u malom ispraznom selu Nerpelt na granici Belgije sa Holandijom i Nemačkom u kom nema ničega, a pogotovu ne kulture. Čudnim putevima sudbine studirao je industrijski dizajn, iz njega pobegao u modu, iskreirao svoj svet, promenio modu za muškarce i postao jedan od najuticajnih modnih kreatora današnjice!


Bilo je to ovako: Raf je odrastao u pomenutom selu bez ikakve informacije o postojanju bilo kakvih umetničih škola, akademija za modni dizajn, galerija, tačnije, bez svesti o bilo kakvoj kulturi, umetnosti i dizajnu uopšte. Jedino što su on i njegovi vršnjaci imali bila je muzika. Svet muzike bio je za njih jedini beg. Njegovi roditelji želeli su da Raf završi školu, tako da je on u srednjoj školi kao osnovne učio matematiku, latinski, starogrčki i slične teorijske predmete. Sa 16-17 godina shvatio je da želi da se bavi više kreativnim delatnostima. U školi je pronašao knjigu o aritekturi u kojoj je pisalo šta sve može da se studira iz te oblasti. Pomislivši da je to za njega interesantno, odlučio je da počne da studira industrijski dizajn. Na četvrtoj godini studija, zadatak je bio da svaki student ostvari saradnju sa nekim dizajnerskim ateljeom i tu razvije svoju kreativnost, kao i praktično znanje. U to vreme Belgiju je već tresla modna groznica – The Antwerp Six su postajali sve snažniji. Fasciniran onim što je tada radio Walter Van Beirendonck, a sa čim se nikada pre u životu nije susreo, Raf odlučuje da potraži posao u njegovom ateljeu, iako modu zadatak uopšte nije podrazumevao. Kako nije imao nikakve radove koji su bilo kakve veze imali sa modom, a žarko želeći da uđe u Volterov atelje, Raf je odlučio da napravi lažan portfolio: dizajnirao je naslovne stranice modnih časopisa The Face i iD pretvarajući se kao da su to bili neki od zadataka koje su imali na fakultetu. Među poslednjim, bili su njegovi pravi radovi sa studija – gluposti poput držača za jaje i tome slično. Nezainteresovano listajući, Volter nailazi upravo na njih i, gle čuda – fasciniraju ga baš ti industrijski dizajnovi. Raf je dobio posao! Prvi zadatak mu je bio da kreira masku za Voltera za naslovnu stranicu njegovog lažnog časopisa Worldwide News koji je služio kao pozivnica za reviju u Paizu i bočicu za izmišljeni parfem koji je trebalo lažno reklamirati u tim novinama.

I tako je počelo: u Volterovom timu bilo je više mladih ljudi, Rafovih vršnjaka. Svi su bili Volterovi asistenti. Odlazili su u Pariz na njegove modne revije, prisustvovali revijama drugih modnih kreatora, upoznali se sa radom Martina Margiele, Jean-Paul Gaultiera, prisustvovali modnim prezentacijama, fotografisanjima, upoznavali se sa umetnicima, putovali. Iako povučen i daleko od želje za reflektorima, ali veliki ljubitelj društvenih kontakata, Raf je shvatio da je moda ono čime želi da se bavi. Uz nekoliko peripetija, završava sa studijama industrijskog dizajna, nekoliko godina se, ipak, bavi tim poslom, da bi, se, konačno definitivno okrenuo modi. Dolazi u Antverpen i upoznaje Lindu Lopu (Loppa), u to vreme šefa katedre za modu, a kasnije, po rečima The New York Times-a, jednu od 10 najuticajnijih ljudi iz sveta mode. Lopa odmah shvata da je Raf apsolutno odlučan, da ima jasnu ideju i, plašeći se da će ga Akademija posle 4 godine studija preoblikovati, odlučuje da ga upozna sa svojim ocem – poznatim belgijskim krojačem. Nakon nekoliko meseci rada u krojačkom ateljeu, 1995. godine, Lopa i njen otac pomažu Simonsu da na modnu scenu izađe kao novi belgijski modni kreator! Modom su se prolomili zvuci Punka i New Wavea. Raf je na svetlost dana izveo mladalaču kulturu samouverenih autsajdera. Lepota, mladost, muževnost i savršena izolovanost ovih preokupacija; iskrenost, netaknutost, čistota i istina – atributi su mode Rafa Simonsa.

Inspirisan school boy imidžom, časovima fizičkog, repeticijom i sličnim školskim uspomenama, garderobom američkih studenata, kao i studentskim kampovima, mešao ih je sa pankom, nju vejvom i istorijskim kostimom, stvarajući potpuno nove i modi nepoznate tanane siluete. Uz telo pripijena garderoba, striktno klasičnih oblika i jasnog kroja; paleta boja u osnovi monohrona (crna, siva, bež, bela, marinsko plava), sa jakim akcentima inspirisanim Rubikovom kockom – redom i haosom u bojama; modne revije uvek u prostorima nepozantim modnoj sceni (npr. garaža na 7. spratu zgrade na apsolutno ne modnoj lokaciji u Parizu) i manekeni, nikada profesionalni, uvek birani sa ulice, muzika Kate Bush, The Cure, Kraftwerk, David Bowie ili, pak, Another Brick in The Wall Pink Floyda i estetika Bauhausa – novi talas zapljusnuo je Pariz iz Belgije!


Raf Simons nije dao da ga savremeni modni sistem uhvati u zamku. U svet mode ušao je kao kreator koji vizualizuje raspoloženja i stavove. Zbog toga su veoma važnu ulogu u njegovoj kompletnoj kreaciji igrali muzika, umetnost, performans, slike i reči. Zajedno sa garderobom, ovi elementi objedinjuju, tačnije, prikazuju vrstu onog sveta koji Simons želi da nam pokaže. U nameri da istraži psihu savremenih muškaraca i dečaka (kao i svoju sopstvenu), Simons je mešao pobunjenički duh prošlih i tadašnjih mladih generacija sa znakovima tradicije i korena. Iako kreirana sa pažnjom i ljubavlju, garderoba nije centar Simonsovog univerzuma. Najvažnija poruka koju je želeo da pošalje je - ponos individualizma. Stoga ne čudi što je često podizao svoj glas i ukazivao na zabrinutost zbog rigidnog, struktuiranog i veoma definisanog mainstream modnog sistema. Njegova garderoba bila je, kako inspirisana, tako i kreirana za samouverene autsajdere.

Zamke modnog sistema izbegavao je na najrazličitije načine. Najupečatljiviji je, svakako, izbor manekena. Neslažući se sa opšteprihvaćenim stavovima i identitetom muške lepote koji su se provlačili kroz šampane medije i reklame, Raf Simons je od samog početka karijere sarađivao sa neprofesionalnim manekenima. Pronalazio ih je najčešće na ulicama Antverpena i belgijskih sela, tražeći suviše „čudne“ ili suviše „obične“ tinejdžere koji nisu odgovarali slici supermodela. „Jednom prilikom sam, na samom početku, bukirao nekoliko profesinalnih manekena, a oni su mi posle revije govorili kako im se garderoba dopala i kako je sve bilo divno. Zvučali su mi kao vanzemaljci!,“ rekao je u intervjuu za časopis Word 2004. godine i dodao: „Radim sa momcima sa ulice. Njihov pristup onome što radim je veoma različit i, za mene, veoma interesantan. S obzirom na to da se koncetrišem na jezik koji je namenjen određenoj generaciji, njihova reakcija mi daje mnogo energije. Na primer, ako donesem pantalone i dam jednom momku da ih obuče, a on na to kaže: „Ha, neću to da oblačim!“, ne teram ga da uradi suprotno, jer, u protivnom, čitava stvar nema nikakvog smisla. Ako ih teram, oni neće reprezentovati stav i ponašanje kakve želim da prikažem. Veoma mi je fascinantno da saznam zbog čega nešto hoće, a zbog čega ne i šta tačno osećaju povodom toga. To je tema o kojoj bih satima mogao da govorim.“

Da se razumemeo, u Belgiji može da bude veoma opasno prihvatiti bilo kakvu ponudu nekog ko te na ulici zaustavi. Zbog toga je čitava stvar sa biranjem manekena trajala mesecima i iziskivala dodatne angažmane (primer: Raf Simons je uvek dozvoljavao roditeljima mladih ljudi da prisustvuju čitavom procesu rada, obezbeđujući im čak i prevoz u Pariz na modnu reviju. Organizovani autobusi iz Anverpena prevozili su, ne samo manekene, nego i mame, tate, braću, sestre i prijatelje!). Backstage Rafovih revija uvek je bio zanimljivost za sebe. Ne samo što su tu bili manekeni i njihova rodbina; iza kulisa vrzmali su se i Rafovi roditelji!

Simonsova estetika i pristup modi pokazali su se veoma uticajnim. Internacionalni pres označio ga je kao jednog od najvećih inovatora u muškoj modi. Evropa, Japan, Hong Kong, SAD i Rusija – Rafova garderoba bila je i ostala visoko renomirana i odlično prodavana gardroba na najuglednijim prodajnim mestima.

U leto 1999. godine, zajedno sa prijateljem i kolegom, britanskim fotografom Dejvidom Simsom, Raf je osmislio seriju fotografija pod nazivom Isolated Heroes. Reč je o seriji portreta na kojima su predstavljeni Rafovi manekeni obučeni u komade njegove garderobe iz kolekcije za proleće/leto 2000. Crno-bele i fotografije u boji rađene u tradicionalnom maniru nisu fotografisane s namerom da budu reklama. Ni jedan portertisan mladić nije profesionalni model. Ove fotografije su izraz zajedničkih stavova i estetike Simsa i Simonsa. Od samog početka svoje karijere, u ranim 90-tim godinama 20. veka, Dejvid Sims je imao ogroman uticaj na savremenu modnu fotografiju, kao i Simons na mušku modu. Isolated Heros predstavlja sekvencu lica i izraza. Evocirajući uspomenu na klasične grčke statue i biste, ovi mladići (neulepšani u savremenom modnom smislu reči) ne izražavaju ništa, osim svoje ličnosti; odaju sve, ali ne i svoje misli. Oni su smirena odbrana modernog shvatanja lepote, odlučna alternativa kliše glorifikaciji muške snage.

Iako njegovi modeli nose uniformisanu garderobu, oni se iznutra osećaju kao heroji; kao jedinstveni individualci, a upravo to je no što je Rafova moda.
Danas je Raf Simons, osim svoje, i na čelu čuvene modne kuće Jil Sander. U slučaju da, ipak, gledate FTV, obratite pažnju na kolekcije Jil Sander by Raf Simons. Nećete se pokajati!

Tanja Beljanski

www.rafsimons.be

www.rafbyrafsimons.com

www.jilsander.com



FACEBOOK KOMENTARI ()
DODAJ KOMENTAR
(ime)

Moda i oko nje