Intervju: Lag
24. jun 2013. @ 09:14  |  intervju

Intervju: Lag

Lag je jedan od predvodnika novog talasa tehno umetnika koji, spajajući zvuk novog i starog, pruža sve prepoznatljivije muzičko ikustvo, kako kroz svoje DJ setove, tako i kroz svoju produkciju. Nailazeći na podršku velikih stranih imena, Lag sve više pažnje privlači i na domaćoj sceni, pa smo mu tim povodom postavili i nekoliko pitanja.

Za početak, ko je Lag?

Miloš aka Lag. Chaotic-neutral karakter. Tehnaš, gejmer.

Predstavi nam svoj Top 10 - tune koje uvek nosiš u torbi i čekaš pravi momenat da ih zavrtiš na žurkama?

[starac mode]Eh, nakada se nosila muzika u torbi, na ploči, a sada sve na hard disku...[/starac mode] Nije teško odabrati. Ima nekoliko traka koje uvek oduvaju kada se puste u klubu.

  • Surgeon – Death Before Surrender
  • Oscar Mulero – The Nine (Loktibrada Remix)
  • Jeff Mills – Step to Enchantment (Stringent)
  • Dave Clarke – Before I Was So Rudely Interrupted (Part 1 – For The Floor)
  • Nitzer Ebb – Murderous (Phil Kieran Remix)
  • DJ Boss – Cekuj Zmrde
  • Christian Vogel – (Don’t) Take More (Jamie Lidell Remix)
  • Reeko – The Gravedigger And His Bitch A1
  • Rumenige feat. Loktibrada – Kylie (Regis DHX Remix)
  • Ben Klock - Subzero

Koje je tvoje mišljenje o današnjoj muzičkoj sceni generalno gledano?

Sve se više oduševljavam time kakve sve muzike ima. Ja sam veliki poklonik onoga da za svakoga treba da bude mesta i sećam se rado vremena kada su i jedan Adam Beyer i jedan Kevin Yost mogli poprilično dobro da žive od muzike (ili sam makar bio pod tim utiskom). Onda je došao period kada je neki bedan štanc tehno bio u prvom planu, pa se posle toga nije moglo disati od minimala i dabstepa, pa je nju-rejv dominirao i nikako nije bilo prostora za druge žanrove jer je ono što je in jednostavno jelo sve. Od trenutka kada su krenuli da dodeljuju “post” na naziv žanra, nešto se promenilo. Odjednom postoji toliko kvalitetne muzike raznih žanrova, da je nemoguće sve ispratiti. Ne pričam samo o novim žanrovima, već ima jako mnogo i tog nekog starijeg zvuka, ali ono što je najbitnije – ne postoji onaj jedan žanr na koji će svi otkidati i koji će za sobom vući trista kila copy/paste đubreta dnevno. Zaista mi se čini da scena nikad nije bila bolja.

Kakva su tvoja shvatanja o odnosu elektronske muzike i droge?

Samo ekseri, samo vena maćoriii! :D

Droga je elektronskoj muzici donela i mnogo dobrog, i mnogo lošeg. Neka stvarno neverovatna, timeless dela napravljena su pod uticajem droga, dok sam sa druge strane naišao na mnogo neispunjenih potencijala, ljudi koji su zbog nepažljive i prekomerne konzumacije propali i učinili se nesposobnim da ostvare svoje snove.

Ja se klanjam svega na šta se čovek može navući (dovoljno mi je što mi oko iscuri od nesreće ako dovoljno drugo ne odigram neku igru, ili ne overim šta ima na netu), tako da drogu zaobilazim u širokom luku - uostalom kao i duvan, alkohol, kafu, pa čak i energetska pića i gazirano. Ipak, ta kultura droge je uvek uticala na mene. Bio sam nedavno po prvi put u Berghain-u, trenutno glavnom tehno klubu u Evropi, a verovatno i na svetu. U tom klubu je zabranjeno fotografisanje, i postoji vrlo stroga kontrola na vratima kako neko ko naočigled ne pripada unutra ne bi ušao, tako da su na densfloru svi bezbrižno “iskrivljeni” od droge. Propratan efekat je frikšou koji se sastoji od ekcentričnog oblačenja, (kako gej tako i strejt) vatanja na sred densflora, totalnog gubljenja publike na brejkovima, da ne pominjem Dark Rooms (google it) i ostale pojave specifične za ovaj klub. Koliko god ovaj opis žurke zvučao bizarno nekome ko nikada nije bio na tehno žurci u “stara dobra vremena”, ja sam se osetio kao da sam, prvi put posle jako puno godina godina, opet na žurci.

Ipak, koliko god bila oslobađajuća i nadahnjujuća energična atmosfera koja vlada ovakvim žurkama, sa dobrim razlogom se jutarnji prizor koji dočeka nas trezne naziva kratko i jasno - Mordor.

Numera koju smatraš da bi svako trebalo da posluša je…?

Terry Riley – Sunrise Of The Planetary Dream Collector

Trenutni Top 5?

  • Brian Jonestown Massacre – Anemone

Brian Jonestown Massacre je neverovatan psihodelično-eksperimentalan rok bend koji povremeno zalazi i u bluz, folk, elektroniku.

  • Dead Skeletons – Dead Mantra

Relativno mlad bend koji pravi psihodelični, gotički pank/rok. Unikatan zvuk i super energija.

  • Azealia Banks – Yung Rapunxel

Pevačica koja se proslavila odvratnom trakom pod imenom “212“ već neko vreme izbacuje muziku po kojoj je očigledno da je zaljubljena u zvuk devedesetih. Ova nova pesma kojom je najavila album mnogo je agresivnija od pređašnjih numera i, iako mi se muzički ne dopada nešto mnogo više od recimo numere “1991“, klanjam joj se na hrabrosti da uradi nešto ovakvo u ovo vreme kad mejnstrimom dominiraju radio-friendly bljuvotine. Bila mi je “guilty pleasure“, ali posle ove trake više nije “guilty“.

  • Matt Whitehead – A Is For Acid (Perc Redux)

Ubedljivo najbolja acid stvar još od “Band The Acid”-a. Perc je malo napucao neke frekvencije i na par mesta dodao činele, dodatno pospešivši surovost ove trake. Remiksi su takođe dobri, ali neuporedivi sa originalom.

  • Untold – Overdrive

Vrlo neobična traka za današnje standarde. Iako je prošlo vremena od kako sam je otkrio, i dalje mi se nalazi na mp3 plejeru. Savršena alatka za koristiti kao iznenađenje u tehno setu.

Koga možeš da izdvojiš od današnjih dj/producenata što domaćih tako i stranih kao najkvalitetnije umetnike? Ko su po tebi mlade nade?

Na prvom mestu moji dugogodišnji favoriti – dvojac koji čine Ontal. U pitanju su subotički producenti, Boris Noiz i Darko Dekode, koji su neverovatno svestrani i talentovani. Nedavno im je izašla prva ploča pod pseudonimom Ontal, dok Boris izdaje i “nežniju” muziku pod pseudonimom “Lost in the Sound”. Zatim tu su Filip Xavi, Nino Šebelić, Scalameriya, Subotić i MKDSL, ljudi koje vrlo poštujem kao muzičare. Jednostavno sjajni DJevi i producenti koji su konstantno kvalitetni i već neko vreme grade svoju priču. Ima tu još ljudi koje bih mogao pomenuti kao jako dobre, muzički potkovane domaće artiste: Piece of Shh, Marko Milosavljević, Man from the Lab, d0ts, Roy Fokker, Alavux...

Što se tiče stranih producenata i DJ-eva – Blawan ne prestaje da me oduševljava, kao ni Reeko, Perc, Truss, Forward Strategy Group, Voidloss, Counterpart, Sunil, Surgeon, Marcel Fengler i mnogi drugi. Ovo je stvarno dobro vreme za tehno i sve je više konstantno dobrih izvođača.

Ono što jeste zabrinjavajuće je to da mladih nada zapravo i nema toliko, ni na domaćoj, ni na stranoj sceni. Konstantno kvalitetni producenti su uglavnom „stari vuci“, ili su jednostavno u pitanju matorci, dok mladi producenti uglavnom prave muziku koja je previše čudna za moj ukus, a definitivno nedovoljno upotrebljiva u klubu, a to sve u nadi da će se svojom čudnošću i unikatnošću brzo probiti do vrha. Uspevalo im to, ili ne – „čin-strouking“ scena u klubskoj muzici me ne privlači toliko, pa sam poprilično neupućen u njihove aktivnosti. Druga strana priče je da ima mnogo svežih imena koja jednostavno samo kopiraju ono što dobro prolazi – i to jako loše rade. Ipak, iz obe ekipe se može izvući poneki dobar artist, ili trek. Od stranih mladih nada bih definitivno pomenuo Mondkopf-a, a od domaćih PodRoom-a

Digital, ili analog?

Jednom prilikom, dok sam radio u okviru jednog studija, zamoljen sam da uradim mastering na nekoj pesmi. Pola sata sam čačkao kompresore, prekopčavao peč polje, eksperimentisao šta je najbolje, da bih na kraju, pri eksportu, skontao da mi je levi kanal malo više “ušao” u kompresor i da je taj signal blago više “usijan” od desnog. Odlepio sam, spakovao suvu pesmu na USB, otišao kući, stavio par plagina, postigao za dva minuta ono što sam želeo i rekao “nikad više analogno”. Dve stvari sam naučio iz ovog iskustva: prvo – da mastering treba da rade ljudi koji rade mastering :), a drugo – nikad ne reci nikad. Iako sam od tada produkciju radio isključivo in-the-box, nedavno sam dobio želju da probam i nešto drugo, i poprilično mi prija igranje sa x0xb0x-om (klonom Rolandovog TB-303) koji sam nedavno pazario, i sa Korg Electribe ES-1 semplerom koji imam već neko vreme.

Što se tiče Djinga, do pre tri godine bio sam zakleti analogista, onda sam pazario Serato (od kog se sada ne odvajam), pa mi je u određenim situacijama bilo prijatnije da radim na CD plejerima nego na gramofonima (što zbog preskakanja igle, što zbog stabilnijeg piča), da bih pre nekih godinu dana krenuo da razmišljam i o opcijama za digitalni DJing sa “Sync” opcijom. Nisam zaista u fazonu da prodajem “muzika je bitna, a ne medij” priču, jer svaki medij drugačije diše, a to se i kroz muziku oseti, ali činjenica je da dobra oprema i dobri uslovi za rad postaju sve ređa pojava u klubovima. Ako me je u Trezoru, legendarnom klubu koji ima više od dvadeset godina tradicije, dočekao gramofon sa pokvarenim pičem, nepričvršćen sto koji se trese ko nenormalan i monitoring sa latencijom, šta sve mogu očekivati od drugih, manje poznatih klubova? Nedavno sam morao da odustanem od svog nastupa, jer jedan gramofon nije imao dovoljno dugo uzemljenje da bi se nakačio na mikser i igle su bile istrošene zbog čega nije Serato mogao da radi. Sve i da su ti problemi bili nekako rešeni – gramofoni su bili postavljeni kako mi ne odgovara, sto je bio prenizak, monitoring se sastojao od okrenutog zvučnika sa glavnog sistema, što bi nesumnjivo reprodukovalo zvuk koji kasni itd. Zbog ovakvih scenarija se digitalni DJing sa “Sync” dugmetom čini kao pametnija opcija, kako zbog publike koja očekuje kvalitetan nastup, tako i zbog mene koji preferiram da se posle nastupa ne tovim hranom u pokušaju borbe protiv beznađa koje preti da me obuzme.

Koji je najbolji muzički događaj, žurka, koncert... kojem si prisustvovao ili nastupao?

Najbolja svirka na kojoj sam bio... Prvo mesto mi dele Tim Exile na Exit-ovom Happynovisad stage-u, i Tiger Lillies u Sava Centru. Potpuno se žanrovski razlikuju, ali su me oba iskustva ostavila potpuno oduševljenog.

Najbolja svirka na kojoj sam nastupao... Pa rekao bih da bi to bilo puštanje muzike u Tresor-u, i to pre svega jer sam ispunio dečački san. :)

Šta možeš da nam kažeš o svojoj muzici?

Oduvek sam slušao sve i svašta pa su mi roditelji dali gitaru u ruke i upisali me u muzičku. Iako sam im zahvalan na tome jer sam se zbog završene osnovne muzičke naslušao muzike i stekao neko osnovno muzičko obrazovanje, dok sam je pohađao bacala mi se pegla iz jednostavnog razloga što sve MORA nekako i zato što sam slušao jedan te isti zvuk iz dana u dan. Elektronska muzika me je i privukla zato što producenti i DJ-evi mogu iz numere u numeru da potpuno menjaju instrumente, odnos zvukova i emociju koju oni nose. Kada sam završio svoje muzičko obrazovanje ostavio sam gitaru u ćošak sobe da skuplja prašinu i prodao je prvom prilikom, dok sam danonoćno kliktao u Reasonu i pravio svakakve zvuke. Sloboda.

Problem sa mojim pristpupom muzici nastaje kada sam poželeo malo da se uozbiljim sa svojom produkcijom i da počnem da izdajem. Postoji jedno naporno tržišno pravilo, a to je da svaki producent treba da ima “svoj zvuk”. Iz više razloga je jednostavno lakše progurati artista koji ima neki konstantan stil po kom je prepoznatljiv. Ako poredimo recimo Reeko-a koji je do tamo neke 2005. godine izdao 15ak ploča sa potpuno istim numerama (isti mixdown, isti reverbi, isti sintovi, isti aranžmani) i koji je za malo vremena postao tehno superstar, i Inigo Kennedy-a koji je u to vreme sa preko 100 dobrih, ali veoma raznovrsnih izdanja na vinilu, bio skoro potpuni anonimus – računica je jasna. Svojevremeno sam kačio i slao sve što sam pravio i uporno naliazio samo na “keep up the good work”-ove, koji su u muzičkom svetu ekvivalent onome “nemojte nas zvati, zvaćemo mi vas” :). Stoga sam odlučio da će Lag zvuk biti jedna strana onoga što najviše volim (ofbit, indastrial, verhaus zvuk) i krenuo da šaljem samo trake u tom stilu, dok ostatak muzike ostaje neobjavljen i rezervisan za moje lično slušanje, ili za neke dalje projekte. Sa ovom promenom ljudi su počeli da obraćaju pažnju. Iako sam pre toga imao par izdanja na Teskobi i ponekom drugom lejblu, tek sam remixom Grovskopinog “Atopic”-a završio na vinilu. Ta traka se naišla u koferima i setovima velikana poput Luke Slater-a, Ben Klocka i drugih velikana, a uskoro se jedna od numera koje sam poslao unaokolo našla i u brojnim Surgeonovim setovima, što je dodatno privuklo pažnju na moju muziku. Nedavno sam objavio i svoj prvi EP na Voidlossovom Singularity Records-u, a posle leta stiže i moj prvi EP na vinilu.

Odlučio si da sa našim čitaocima podeliš jednu od svojih numera. Da li nam možeš nešto više reći o njoj?

Moj remix Švargline numere koja nosi romantičan naziv “Dupe i Sise” ima relativno edukativnu priču iza sebe. Naime, postoji pravac pod nazivom “Ghetto-Tech”, ili “Booty-Tech” koji je karakterističan po jednostavnim matricama i preglupim catchy liriksima koji uglavnom opisuju muške naklonosti prema ženskim oblinama i horizontalnim radnjama u kojima mogu zajedno učestvovati, da ne pominjem povremene instrukciono sugestivne lirikse poput “Hoe don’t cry, when I nut in your eye, let it drip down your face, trick how does it taste”. Jedna od najpoznatijih Ghetto-Tech numera nosi naziv “Ass & Titties” i njen kreator je niko drugi no legendarni DJ Assault. MKDSL je napravio svoju verziju ove trake i nazvao je, logično, “Dupe i Sise”. Inspirišući liriksi privukli su Schwargllu, jedan od, meni omiljenih domaćih bendova, koji su potom napravili obradu ove pesme. Pesma je osvojila srca mladih širom Srbije (kao i u inostranstvu), tako da su članovi benda odlučili da izdaju traku kao EP sa remixima. Ipak, za vreme procesa pravljenja tog EP-a bend se, u duhu pravog panka, jednostavno raspao, tako da se manje više ništa od planiranog nije ni ostvarilo.

U svakom slučaju, moj remix je svakako trebao da bude objavljen besplatno, ali sam sačekao da čika Voidloss uradi mastering, pa da “oplemenjenu” verziju sa osmehom na licu podelim narodu. Hvala čika Loss-u, hvala Schwarglli, hvala MKDSL-u i hvala Ghetto-Tech-u: Schwarglla – Dupe i Sise (Lag’s “Gentle Touch” remix) je up for grabs!

Da li imaš neki hobi mimo muzike?

Uf, jaako volim da igram igre, da čitam knjige i da gledam serije. Obožavam lude svetove, tako da su mi omiljene igre Dawn of War 2, Planescape: Torment, Fallout 2, ali i brojni noviji naslovi kao što su Braid, Portal, Bastion - igre koje uglavnom imaju neverovatne ideje oko kojih se onda vrti ceo gejmplej. Inače trenutno radim na razvoju brouser strateške igre pod imenom AEON7.

Od knjiga volim isto zanimljive svetove, tako da volim manje više sve od Pračeta, Barkera, Džordž Martina, Brian Herberta itd.

Od serija volem uglavnom “raised eyebrow” materijal: Mad Men, The Wire, The Sopranos i sl.

Inače, nekad sebe lažem da volim i sportske aktivnosti, pre svega vožnju bajkom, fitnes i Jiu Jitsu, ali u to ni sam više ne verujem. Evo i stomak mi se obraća, kaže “hvala ti što postojim, oče”. Ja ga onda mazim i pevam mu tehno.

I nešto za kraj?

Za kraj jedan apel mladim klaberima i DJ-evima da naprave distinkicju između onoga što se zove “home listening music”, i onoga što se zove klubska muzika. Često ću doći na žurku gde ću zateći mladog DJ-a koji, uprkos zevanju publike, uporno pušta neki eksperimentalno-melodični neo-mjuz koji, iako je često stvarno super za slušanje, nema ni trunke energije. E sad, iako niko neće pokušati da šarmira svoju taštu puštanjem numere Umek – Lanicor uz porodičnu večeru, neosporivo je da puštanje iste u klubu izaziva vrištanje, skakanje, leteće bruseve i pesnice u vazduhu.

Klubska muzika + glasno, dobro ozvučenje = jedno od najboljih (offline) stvari za iskusiti. Vidimo se na Exitovom Happynovisad stage-u. ;)

Povezane teme: lag, techno, off beat, industrial
FACEBOOK KOMENTARI ()
DODAJ KOMENTAR
(ime)

Labels