Recenzija albuma: RHCP - The Getaway
08. avg 2016. @ 11:03  |  recenzije

Recenzija albuma: RHCP - The Getaway

Warner Bros

Kada kalifornijske papričice objave novi album desi se sledeće – oni dugogodišnji fanovi, zaljubljenici u rad (složiću se, nenadmašnog) Johna Frusciantea porede nove pesme sa legendarnim albumom „Blood Sugar Sex Magic“. Ima i onih „svežijih“ fanova koji su ostali zakovani za uspeh albuma „Califonication“, pa kasnije i njegovog naslednika „By the Way“, kojima je to parametar sa kojim dočekuju svaki novi album. No, hajde ipak da nas ponese sam naziv albuma i da pokušamo da pobegnemo od svega toga i vidimo šta nam to novo stiže od magičnih kalifornijskih momaka. „The Getaway“ je od starta jedan od najspecifičnijih albuma sastava Red Hot Chilli Peppers. Nakon višedecenijske karijere i deset studijskih albuma iza sebe, neki vrlo bitni ljudi više ne sarađuju sa njima. Ovo je prvo izdanje nakon 25 godina koje nije producirao Rick Rubin, čovek koji je radio sa njima na svakom izdanju još pomenutog albuma „Blood Sugar Sex Magic“. Na njegovo mesto dolazi Danger Mouse, neko sa sasvim drugačijim muzičkim iskustvom. Miksove pesama radio je Nigel Godrich, poznat po saradnji sa sastavom Radiohead. Kada ovakva ekipa vodi bend rezultat je album sa osetno drugačijim zvukom, gde se ni jedna pesma ne izdvaja bržim tempom. Onima koji RHCP slušaju dugi niz godina ovako nešto je potpuno novo.

Druga „specifičnost“ je gitarista John Klinghoffer na koga okoreli fanovi nikako ne mogu da se naviknu i ovaj album mu je sada zapravo pravi test, jer „I’m with you“ mu je nekako progledan kroz prste, ali sada da vidimo šta „taj mali“ zna i da li će uspeti da se izbori za svoje mesto pod RHCP nebom.

Da skratimo priču o nekim stvarima – da, zvuk je značajno drugačiji i jedno veliko da, John Klinghoffer nikada neće biti John Frusciante. Sada kada smo to rešili da vidimo šta ovaj album može da nam ponudi...

Na njemu nećete naći velike hitove poput „Californication“, „Otherside“, na njemu nećete pronaći ludačke stvari poput „Can’t stop“ i „Give it away“, ali ćete otkriti neku potpuno novu, opuštenu verziju benda koji je i dalje ono što smo slušali svih ovih godina. Samo su se prepustili nekim novim talasima.

Najhitičnija pesma je „Dark Necessities“, najavna pesma, prva za koju je snimljen spot. Pesma je na prvo slušanje postala veliki hit, što zbog zvuka koji najviše podseća na ono što su „stari“ RHCP bili, što zbog samog teksta koji je Antony Kiedis napisao negde na Havajima. Zamišljam ga zavaljenog, udobno smeštenog kako posmatra talase i razmišlja o svom ludačkom životu, o nekim delovima svoje ogoljene i javnosti dostupne ličnosti za koje niko ne zna i kako nastaje stih: „You don’t know my mind, you don’t know my kind“. Spojiš zvuk koji svi prepoznaju, tekst u kom većina može da se pronađe i dobiješ hit. Izgleda da je i Danger Mouse to savršeno prepoznao, jer je pesma na njegovo insistiranje postala najavni singl. Bend je želeo da to bude numera "The Getaway", po kojoj album nosi naziv. Ali hajde da pričamo i o ovim ostalim pesmama, one koje do publike ne stižu tom lakoćom.

Od 13 pesama, kojiko postoji na albumu, većina je vrlo sporog, opustenog ritma. Kao da je album trebao da nosi naziv „The Longest Wave“, kako se zove jedna od pesma, koju bi vrlo lako mogla zamisliti na albumu „Stadium arcadium“. Pesma u kojoj se izgubi i pustiš da te sama ponese. Nekoliko pesama sa albuma značajno podseća na album „By the Way“ iz 2002.godine, a posebno se tom utisku odaje stvar „We Turn Red“.

Prvi deo albuma odaje za nijansu tvrđi i brži zvuk od drugog dela, koji se završava pravim baladama „The hunter“ i „Dreams of samurai“. Ovo koketiranje sa potpuno novim zvukovima iznosi na površinu, svima dobro poznatu činjenicu, Antony Kiedis je frontmen, a ne pevač. To je posebno primetno u pesmi "This Ticonderoga".

„Sick Love“ pored gosta Eltona Johna, donosi neki potpuno nesvakidašnji zvuk i da nije specifičnosti glasa i načina pevanja Antony Kiedisa, ovu pesmu biste olako mogli pripisati nekom drugom bendu.

Za razliku od prethodnog albuma kada su stidljivo istupili na scenu sa novim gitaristom, znajući koliko je orgoman uticaj Frusciante ostavio na njihovoj muzici, ovoga puta je medijski pristup malo drugačiji. Mnogo su prisutniji u medijima, svetska turneja doprinosi boljem upoznavanju sa albumom, a u prilog tome govori i nedavno gostovanje u popularnoj Carpool Karaoke emisiji. Gostujući kod Jamesa ekipa iz sastava je pokazala da je i dalje puna ludačke energije zbog koje su danas tu gde jesu.

"The Getaway" nikako nije manje kvalitetan album u poređenju sa njihovim ostalim izdanjima, naprotiv. Zarazne bas deonice, jednog od najboljih basista na svetu, Flea, su i dalje tu, kao i generalno prepoznatljivi tonovi, karakteristični Peppersima. Ovo je sporo, "chill out vibe" izdanje koje ipak ima neophodnu dozu ludila prepoznatljivu za ljute papričice. Papričice, koje su usporile ritam, smirile svoj ludački nalet energije i kanalisali je na potpuno drugačiji način. Mnogo stvari je uticalo na to, stvari o kojima se ne vredi ponavljati. Treba se jednostavno opustiti i uživati i novom albumu, koji svakako opravdava svoj naziv i predstavlja beg u neki drugi svet.


Mirela Kuč

Povezane teme: RHCP, Red Hot Chili Peppers
FACEBOOK KOMENTARI ()
DODAJ KOMENTAR
(ime)

Labels