Kako sam prohodao sa mrtvima
11. okt 2014. @ 18:46  |  portreti, recenzije, intervjui

Kako sam prohodao sa mrtvima

Reč-dve o serijalu The Walking Dead

Nikada se nešto nisam primao na priče o zombijima. Nemam pojma, nekako su mi uvek bili previše spori, neinteligentni i smatrao sam da je, u kojoj god situaciji da se čovek nađe, nekako ’’too easy to kill’em’’. Tako da kada je krenuo čitav haos oko TV serije Okružen mrtvima, nisam bio nešto preterano zainteresovan. Iako priznajem da sam odgledao gomilu gorih serija od ove, mrzelo me je da gledam grupicu likova okupljenih oko jednog šerifa koji se iz epizode u epizodu suočavaju sa neprijateljima čija se pokretljivost može porediti sa onom na žurci u gerijatrijskom centru. Mnogo ljudi mi je preporučivalo seriju, ali bezuspešno. Nastavio sam da se bavim drugom vrstom (ne)živih bića, čvrsto odlučivši da preskočim zombije.


Sećam se da sam strip kupio zato što mi se crtež neverovatno dopao. I taj crtež me je motivisao da nastavim da čitam strip. Toni Mur je odradio odličan posao u prvih nekoliko brojeva i uvek će mi ostati draži od Adlarda (iako i na njegov rad ne bih mogao uopšte da se požalim). Tako čist, lep i na momente zabavan stil je jedino što me je zadržalo na ovom serijalu.

Ne bih da se ponavljam, ali nisam bio oduševljen pričom. Bilo je previše ’’as seen on TV’’ momenata ukombinovanih sa denbraunovskim šokiranim licima nakon otvorenih vrata i ’’nastaviće se’’ natpisa u donjem desnom uglu. Čitao sam već milion puta sažvakane fraze iz B filmova, po ko zna koji put proživljavao formiranje postapokaliptičnog američkog vrednosnog sistema i sve to me nije preterano zabavljalo. Zatim je došla treća knjiga, pa četvrta i tako redom. I onda je krenula žurka.

Sada se videlo da glavni akcenat nije na nezaustavnoj makljaži sa zombijima. Okej, ništa od ovoga se ne bi dogodilo, niti bi ti ljudi radili to što su primorani da rade da nije došlo do invazije ’’onih koji odbijaju da umru’’. Ali sada je postalo očigledno da su zombiji samo okidač za priču koju Robert Kirkman želi da nam ispriča.

Ovo je zapravo mnogo više strip o ljudima, njihovim međusobnim borbama, kako onim reflektivnim - spoljašnjim, tako i onim skrivenim - unutrašnjim. Šta su ljudi sve spremni da urade u ovakvim situacijama? Kako kreću da igraju i računaju? U šta se pretvaraju?

Kirkman maestralno kombinuje elemente horora i akcije sa nekim načelima frojdističke psihologije, pokazujući nam da u takvom svetu pravo zlo više čine (do juče) obični ljudi, nego živi mrtvaci. Mešajući ljubav i mržnju, najiskrenije dobro i najpotisnutije zlo, scenarista nas iz kadra u kadar vodi na putovanje u neke od najmračnijih delova ljudske psihe.

A pored ’’već mrtvih koji odbijaju da umru do kraja’’, još nešto odbija da se povuče u danima koji dolaze – ljudska nada. Osećanje da će na kraju sve to biti samo jedan ružan san, koji je doduše prouzrokovao gomilu još ružnijih snova, ali se na kraju ipak završio.


Kako se sve bolji scenario fantastično uklapao sa već pomenutim odličnim crtežom, počeo sam da primećujem i druge sitnice. Koliko su mi se samo dopale psovke! Naizgled su nebitne, ali zapravo daju toliku živost stripu i doprinose njegovoj iskrenosti. Šta drugo da radi čovek kada se nađe okružen grupom ’’bivših’’ ljudi koji zaudaraju na trulež i u minusu su za barem jedan ekstremitet, nego da psuje kao kočijaš? Dilan mora da ima ogromnu samokontrolu kada, nakon toliko obračuna sa bukvalno svim i svačim, može jedino da izusti ’’stotinu mi vampira’’.

A tek scene nasilja. Neke stranice u knjizi 6 - Jadni životi sam bukvalno preletao (na scenama seksa sam se već malo duže zadržavao). Ne bih da spoilujem ništa, ali takođe ne želim da sadržaj poslednjeg obroka naših čitalaca završi na njihovoj tastaturi ili monitoru. U svakom slučaju, nije za one sa slabim stomakom. Kada Mišon dobije svoju katanu, to je kao kada dete, nakon dvonedeljne zabrane, ponovo dobije omiljenu lizalicu. Sve do sada se borba koju smo viđali u stripu svodila na puko preživljavanje uz pomahnitalo pucanje i zamahivanje tupim objektima. Tehnika koju Mišon koristi pri ubijanju onih zombija u areni je besprekorna i ravna sensejima iz mangi. Još uvek nisam gledao seriju, ali pretpostavljam da je ova scena ili ublažena ili zabranjena u pojedinim zemljama. Tako da je tek u ovom broju na red došao pravi fajt, koji je nažalost previše kratko trajao. To mi je možda jedina mikrozamerka. Iako mi je neizmerno drago što su Mišon, Rik i Glen uspeli da se izbave iz Vudberija, nekako su to prebrzo i prelako uradili, barem za moj ukus.

E sada je teško poentirati. Ovo je strip koji prosto obožavam i toplo ga preporučujem, ali opet ne mogu da ga preporučim svima (iz potpuno opravdanih razloga). Neki čitaoci jednostavno ne vole da gledaju međusobnu psiho-fizičku torturu ljudi koje uveliko hvata klaustrofobija, a nemaju gde jer se oko njih održava parada živih mrtvaca. Dođavola, ako sam ja, koji sam sklanjao pogled sa pitanja za pružanje prve pomoći na testovima za vožnju, uspeo da se naviknem i zavolim ovaj strip, onda to može i bilo ko drugi. Ne treba nešto specijalno da se okuražite, samo nabavite prokleti strip. Uživaćete u njemu od korice do korice i iščekivaćete sledeći broj poput heroinskog zavisnika.

Uroš Dimitrijević


Povezane teme: Darkwood, okružen mrtvima
FACEBOOK KOMENTARI ()
DODAJ KOMENTAR
(ime)

Portreti i recenzije