Dobrodošao Gost ( Prijavi se | Registracija )

 
Reply to this topicStart new topic
> kosa ; pobuna 2010.
DECAKizVODE
poruka Feb 3 2010, 15:31
Poruka #1




Grupa: Members
Poruke: 3,178
Registrovan/a: 11. November 03
Lokacija: u dubokom ofsajdu
Korisnik br: 340



jako me zanima kako su uradili kosu u današnjem vremenu. ako neko bude u prilici da pogleda predstavu neka napiše par reči..



--------------------
nisu dovoljne reči, samo obične reči da me vrate u život..
Go to the top of the page
 
+Quote Post
Hibiskus
poruka Feb 3 2010, 18:08
Poruka #2

Urbana Metalska Seljačina


Grupa: Members
Poruke: 6,000
Registrovan/a: 23. December 04
Lokacija: D.O.H. HQ
Korisnik br: 704



ja želim da je vidim ali ko zna kada će mi to poći za rukom uzevši u obzir da su karte planule

doduše verujem da će se igrati dugo


--------------------
mešo volim te
džaba
mešo želim te
džaba
Go to the top of the page
 
+Quote Post
MaRuShKa
poruka Feb 5 2010, 15:36
Poruka #3

..


Grupa: Members
Poruke: 8,097
Registrovan/a: 9. July 04
Korisnik br: 536



premijera beshe 10k dinara! huh.gif da nije malko puno?!

za ceo mesec su karte rasprodate, 1500din, a preko kluba ljubitelja pozorishta 1400din..

pogledatju je kad budu imali razumnu cenu..


--------------------
i'm not fat, i'm just easy to see.. ツ
Go to the top of the page
 
+Quote Post
NS-CODE
poruka Feb 5 2010, 18:43
Poruka #4

you can't handle the tur!


Grupa: Members
Poruke: 9,840
Registrovan/a: 21. August 03
Lokacija: na glisadi
Korisnik br: 290



Manimejker


--------------------
As an online discussion grows longer, the probability of a comparison involving Nazis or Hitler approaches 1.

Godwin's law
Go to the top of the page
 
+Quote Post
DECAKizVODE
poruka May 16 2010, 18:44
Poruka #5




Grupa: Members
Poruke: 3,178
Registrovan/a: 11. November 03
Lokacija: u dubokom ofsajdu
Korisnik br: 340



UMETNOST GRAFITA
Hladna trajna
QUOTE
Pokušaj odgovora na pitanje zašto je tačan grafit „filosofija palanke“ napisan ispod plakata za predstavu „Kosa“ Ateljea 212

Na Ateljeu 212 osvanuo je, pre mesec dana, grafit „filosofija palanke“. Pozorišni svet, ili bar onaj njegov deo koji se bavi ovim slučajem već nedeljama, misli da nije reč o besmislenoj provokaciji anonimnog uličnog umetnika koji je čitao, ili bar čuo za čuvenu knjigu Radomira Konstantinovića. Naprotiv, grafit se doživljava kao artikulisan kritički stav, koji ne cilja samo na naše opšte društvene i kulturne prilike, već na sasvim konkretnu metu, onu ispod koje se i pojavio: grafit je, naime, napisan ispod plakata za predstavu Kosa. U ovom tekstu pokušaću da budem drveni advokat anonimnom uličnom buntovniku, da objasnim kako bi, na osnovu samo nekih Konstantinovićevih teza, mogla da se brani tvrdnja da je duh projekta Kosa Ateljea 212 – kako same predstave tako i produkcionih uslova i reklamne kampanje koji su je pratili – zaista palanački.
Time se izlažem riziku da Jovan Ćirilov i po treći put ustane da brani ovu predstavu i njen marketing, te ponovo optuži, sasvim u palanačkom duhu koji ne imenuje svoje oponente, „jedan deo kritike“ za „malograđansku zajedljivost“ i „patrijarhalni otklon prema ovoj normalnoj pojavi svetskog pozorišta u uslovima našeg ’neokapitalizma’“ („pojava“ je reklama za Kosu), (Jovan Ćirilov, Publicitet i posledice, „Blic”, 20. 2. 2010).
Čovek u njihovim redovima
On ima pravo na svoje mišljenje, ali i javnost ima pravo da zna da Ćirilov ovde ne nastupa kao nezavisni intelektualac, s obzirom na svoje poslovne veze sa Niš art foundation, koja je koproducent Kose. To je sasvim legitimno, ali, kao što kaže Rolan Bart, treba „objaviti sistem čitanja, jer neutralnog sistema nema“(Rolan Bart, Književnost, mitologija, semiologija, Nolit, Beograd 1979, 132). Toliko o tome; ne mora se čak potezati činjenica da je Ćirilov, kao neko ko je istovremeno bio upravnik pozorišta i kritičar, a što je izraziti sukob interesa, poslednja osoba koja, zalažući se za palanački stav da kritika treba da bude „imuna“ na društveni kontekst i bavi se samo umetnošću, može da poteže pitanje etike u kritici.
U osnovi projekta Kosa prepoznaje se paradoks: uz pomoć tržišne logike i njoj primerenih marketinških sredstava, vodi se, navodno, borba protiv istog tog potrošačkog, globalizovanog sveta. Već u samoj produkciji predstave bitnu ulogu ima pomenuta Niš Art Fondation, iza koje stoji multinacionalna kompanija „Filip Moris”, a i drugi tržišni mehanizmi bili su maksimalno angažovani, pre svega marketinški. Projekat je imao veliki publicitet, od reklamiranog kastinga do premijerske euforije, koja je obuhvatala i posebno, gala izvođenje s ulaznicom od nekoliko hiljada dinara za koju se dobijalo i druženje s glumcima. Ovo je kratka razrada tvrdnje da se predstava koristi tržišnim sredstvima, dok se ideološki cilj Kose eksplicitno iščitava: iz hipi pokreta, radnja je izmeštena u današnji antiglobalistički pokret.
Ovaj pristup bi mogao da bude subverzija, „borba neprijateljevim oružjem“, ali njega može da legitimiše, nužno retroaktivno (kao i svaku subverziju), samo završni „proizvod“ – stepen ostvarene kritičnosti. Da li predstava neprijatno iznenađuje svoje konzumente i finansijere iz redova „globalističke elite“, ali i nesvesne potrošačke gomile, koji tako bivaju primorani da shvate da su oni, zapravo, prava meta? Logično bi bilo očekivati da takav završni obrt izazove burnu reakciju s mogućim posledicama po autore subverzije – u ovom slučaju, to je ista osoba, upravnik Ateljea 212 i reditelj Kose, Kokan Mladenović – jer se teže prašta „izdajniku u našim redovima“, nego otvorenom političkom protivniku.
Ovde treba otvoriti zagradu i preduprediti mogućnu, tipično palanačku reakciju u stilu „a zašto bi Mladenović bio čovek u njihovim redovima, pa on je samo umetnik i intelektualac, po definiciji, dakle, nezavisan“? Ovakvu reakciju sprečava činjenica da je Mladenović postavljen za upravnika samo političkom, ili politikantskom voljom, u trenutku kada je struka – glumci Ateljea 212 – bila podeljena između dva druga kandidata. Svako imenovanje u javnom sektoru je rezultat i političke volje, to je nesporno i neproblematično, ali se ovde pokreće delikatno a suštinsko pitanje ravnoteže između političkih i profesionalnih razloga imenovanja, koja je, u slučaju Mladenovića, značajno narušena u korist politikanstva (njegova bazična kompetentnost se ne dovodi u pitanje). Njegova veza s političkom elitom potvrđuje se i režijama državnih svetkovina, dok je veza s finansijskom elitom, bar kada je Kosa u pitanju, očigledna: Niš Art Fondation je sufinansijer predstave.
Ovde zatvaram zagradu, te sumiram ono što je u njoj rečeno: nema ničeg što je po sebi sporno u tome što je neko postavljen za upravnika političkom voljom (politikanstvo je već druga stvar), niti što finansira umetnost uz pomoć multinacionalnih korporacija. Bitno je samo to da objektivne okolnosti određuju poziciju s kojih taj neko govori (da se opet pozovem na Bartov stav da nijedno čitanje nije nevino, i da zato treba obznaniti čitalačku poziciju). Dakle, kada Mladenović sprovodi ovakvu kritiku, ona poprima karakter subverzije, napada iznutra, te bi se očekivalo da izazove burnu reakciju, pre svega – „njegovih“.
Kao što je poznato, takva reakcija je izostala: nije bilo javnih napada, nije se čulo da je Mladenović imao neprijatnosti s onima koji su ga imenovali, a kao prećutna kritika se ne može shvatiti ni odbrana multinacionalnih korporacija kao značajnih finansijera kulture koju je, u ovom listu, sproveo Radovan Lale Đurić, zastupnik Niš Art Fondationu projektu Kosa. Đurićev komentar je, naprotiv, nesvesno potvrdio moju početnu tezu: željena ideološka subverzija je izostala, nova Kosa nije, koristeći se sredstvima korporativnog biznisa, žestoko udarila na taj biznis. U svojoj, za naše palanačko iskustvo, zbunjujuće iskrenoj odbrani korporativizma, Đurić nesvesno negira dublju kritičnost Kose, jer njen efekat svodi na neozbiljni bunt: „Jednostavno, ako je predstava za mlade, onda je stvar jasna. Mladi sve kritikuju.“(B. Trebješanin, Presudila dobra volja medija, „Politika”, 5. februar 2010).
Stvar je, zaista, jasna: subverzija je bila lažna.
Lažni izazovi globalizma
Zašto i kako se to desilo? Odgovor dolazi, naravno, iz predstave i vrlo je jednostavan: navodna kritika globalizma i korporativizma toliko je uopštena, na nivou činjenica iz najpovršnijih novinskih tekstova, i pri tome je zadržana u svetskom kontekstu – nije dovedena u vezu s našim prilikama – tako da apsolutno nikog ne proziva, uznemirava, uzbuđuje. Premijer Cvetković i ministar Đelić mogli su, veselo i bez nelagode, da uzmu učešće u jednoj interaktivnoj sceni koja implicira da su ti političari, kao i svi mi u publici na premijeri, deo sveta koji predstava kritikuje. Nisu se uzbudili ni političari ni mi, ne zato što su nam odbrambeni mehanizmi toliko jaki, već zato što je „napad“ bio bedno slab.
Moguća primedba da se od žanra mjuzikla, zbog njegove stilizovanosti, ne može očekivati velika kritičnost, otpada iz dva razloga: postoje angažovani mjuzikli (Mladenović je s uspehom postavio jedan od njih, Čikago), a, ako mjuzikl zaista ne odgovara željenom ideološkom efektu, zašto se onda nije izabrao drugi žanr? Drugo je pitanje, neko će reći i prvo, koliko su izazovi globalizma bitna tema u srpskom društvu koje prolazi tek kroz „prvobitnu akumulaciju kapitala“, s divljom privatizacijom, spregom države, monopolista i mafije, korumpiranim ili nemoćnim sindikatima i kontrolnim telima.
Ali, kakve veze lažna, neuspela subverzija ima sa Filosofijom palanke Radomira Konstantinovića? Ceo mehanizam obmane i samoobmane koji sam ovde prikazao može se, naime, odlično (pre)kodirati pojmovima i argumentacijom iz Filosofije palanke.
Duhu palanke strana je svaka prava pobuna, ona čiji je cilj promena. Otpor prema promeni direktni je rezultat jedne od suštinskih odlika palanke: njene nedelatnosti, pasivnosti, nekretanja. Ova svojstva palanke mogu se posmatrati na opštem, filozofskom ili kulturnom planu, ali se mogu svesti i na čisto politički: ona tada postaju svojstva palanačke apolitičnosti. Ali, lukav kakav jeste, palanački duh ne odbija otvoreno svako delovanje, već izvrće njegov smer i urušava smisao, ostavljajući samo privid delovanja. „Osnovna njegova delatnost je delatnost protiv delatnosti, ili delatnost na pretvaranju svake delatnosti u jednu prividnu (i zato bezopasnu) delatnost“(Radomir Konstantinović, Filosofija palanke, Nolit, Beograd 1995, 185).
Taj privid političke delatnosti – što je pleonazam jer je svaka delatnost politička pošto joj je promena nužno ishodište – može da se poistoveti s neuspešnom (lažnom, neautentičnom) subverzijom, a to je upravo završni efekat Kose.
Zašto i kako se dešava da palanka, kad se pobuni, vrši inverziju pobune, te od nje čini puki privid? Pre nego što se pozovemo na jedan mogućni odgovor na ovo pitanje, onaj koji nudi i Ivan Milenković tumačeći Filosofiju palanke, treba dati premisu tog odgovora: pobuna o kojoj je ovde reč jeste ona koju palanka, kao navodno osvešćena manjina, pokreće protiv nesvesne, neartikulisane, te nužno „tlačiteljske“ većine – gomile. Međutim, palanka ne može da se pobuni, jer ona samo igra ulogu manjine, dok se zapravo ne razlikuje od gomile, te funkcioniše prema njenim načelima, argumentima, ciljevima. Milenković tvrdi: „Palanački se duh iz gomile povlači na način gomile. Njegovo povlačenje iz gomile utoliko je komično na način parodije koja nije svesna toga da je samoparodija, da smo ono čemu se tako slatko smejemo upravo mi sami“ (Ivan Milenković, Konstantinović s Hajdegerom u: Fenomenologija duha palanke: nova čitanja „Filosofije palanke“ Radomira Konstantinovića, Otkrovenje, Beograd 2008, 73–74).
Primenjena na Kosu, ova argumentacija znači da platforma koja želi da se prikaže kao smela, manjinska i revolucionarna, a po sadržaju antiglobalistička, ne uspeva da se kao takva potvrdi, pa se zato survava na većinsku poziciju protiv koje se, kao, buni: na korporativne, konzumerističke, globalističke vrednosti. Ta samoobmana koja je, zaista, komična i parodična u svojoj nesvesti, u Kosi ovako funkcioniše: namera da se, uz novac multinacionalne korporacije i agresivni marketing imanentan potrošačkom društvu, zada udarac upravo tim vrednostima, okreće se protiv sebe, jer publici ostaje – pošto ne dobija nikakve uznemirujuće sadržaje – samo da potpuno bezbrižno i beslovesno uživa i u predstavi i, možda još više, u ovom društvenom eventu koji se svugde reklamira i o kome svi govore.
Filosofija bez palanke
Pojam eventa ukazuje na još jednu palanačku odliku Kose. Konstantinović pokazuje da je jedan od bitnih principa palanke zamena doživljaja događajem: doživljaj koji bi trebalo da nas uzbudi pretvara se u svoj surogat, spoljašnji i bezopasni događaj. Jasno je da je baš to suština „slučaja Kosa“. Umesto snažnog (spoznajnog) doživljaja koji je trebalo da nastane iz sudara poznatog (opštih globalističkih načela) i nepoznatog (njihovih lokalnih, vešto kamufliranih manifestacija), dobio se banalni i bezopasni događaj, primeren upravo društvu glamura, konzumerizma, ivenata.
Cela argumentacija vezana za efekat Kose, tačnije za izostanak (željenog) efekta, zasniva se na prethodno iznetoj tezi da se kritika globalizma rastače zbog svoje opštosti koja, kao takva, nikoga ne dotiče. Ta opštost znači da predstava ne pokreće nova, izoštrena, za lokalne prilike bitna i uznemirujuća pitanja o globalizmu, već da se vrti u bezbolnom krugu opštih mesta, odnosno pitanja na koja su odgovori već dati. Izostanak pravih (kritičkih) pitanja kao glavnog puta do istine, što svaku upitanost degradira na privid, jedna je od osnovnih odlika palanke. „Istinito je ’opšte’, tipsko, tipično (...) Istinito je uobičajeno“ (Radomir Konstantinović, Filosofija palanke).
Poslednje, ali ne i najmanje bitno: neko je pokušao da obriše grafit, sada je ostala samo „filosofija“, a „palanka“ se jedva nazire. Ovaj pokušaj, tužno-smešan u svojoj tipično palanačkoj polovičnosti i neuspešnosti, možda je i glavna potvrda grafitske dijagnoze. On potvrđuje jedno od suštinskih svojstava palanke: nemoć da se iskorači iz sebe, da se prihvati kritika. Ne treba, naime, zaboraviti da je glavna opozicija duhu palanke refleksivni i kritički duh... Ali, žilava je palanka, još uvek se nazire sa zida, nikad i nikud nije ni otišla, probila bi se ta i kroz debele slojeve kreča i farbe. Žilava je, na sreću, i gerilska akcija, koja je tačno detektovala suštinsku vezu između naše stare palanke i naše nove kulture: probija se gerila do javnosti i pored svih pokušaja brisanja, uključujući i medijski muk koji ovim tekstom pokušavamo da probijemo.
Ivan Medenica


--------------------
nisu dovoljne reči, samo obične reči da me vrate u život..
Go to the top of the page
 
+Quote Post
Insomnia
poruka May 16 2010, 19:18
Poruka #6

Oldie goldie


Grupa: HNS gOldie
Poruke: 2,229
Registrovan/a: 20. April 02
Lokacija: kauch
Korisnik br: 29



QUOTE(MaRuShKa @ Feb 5 2010, 16:36) *
premijera beshe 10k dinara! huh.gif da nije malko puno?!

za ceo mesec su karte rasprodate, 1500din, a preko kluba ljubitelja pozorishta 1400din..

pogledatju je kad budu imali razumnu cenu..


ajd javi i ovde da znaju i ostali smrtnici..
Go to the top of the page
 
+Quote Post
LaG
poruka May 16 2010, 23:54
Poruka #7

Good.. Bad.. I'm the guy with the gun.


Grupa: Members
Poruke: 9,780
Registrovan/a: 24. December 03
Lokacija: carpe penem
Korisnik br: 378



SVE NAM RECI MARO


--------------------
You have to systematically create confusion, it sets creativity free. Everything that is contradictory creates life.
Go to the top of the page
 
+Quote Post

Reply to this topicStart new topic
1 korisnika čita ovu temu (1 gostiju i 0 anonimnih korisnika)
0 korisnika:

 

Tekstualna verzija Datum i vreme: 23rd September 2019 - 16:52