„Autobiography“, Morrissey - Ispovest jednog namćora
21. dec 2013. @ 11:03  |  izdanja

„Autobiography“, Morrissey - Ispovest jednog namćora

Za samog autora i poštovanje čitave armije njegovih obožavalaca verovatno bilo bi najbolje da je Morrissey nastavio da se drži kratke forme, pošto je njegova autobiografija još jedna velika mrlja na poprilično problematičnoj karijeri.

Autobiografije popularnih umetnika pokazale su se kao prilično klizava teritorija. Da, često znaju da budu zabavne i krcate pikanterijama za kojima javnost vapi, ali još češće su služile za ponovno pisanje starih računa i ispravljanje krivih Drina, koje je nezanimljivo koliko i uzaludno. Ukoliko tragate za istinom, za činjenicama o ovom ili onom umetniku, autobiografije su verovatno poslednja mesta na kojima bi trebali da ih tražimo - realnost je često iskrivljena i deformisana potrebom za pravdanjem svake odluke i svakog izbora, kao i megalomanijom i egoizmom samih autora.
Sa druge strane, autobiografije nam pružaju nešto što činjenice ne mogu da nam prenesu - jedinstven uvid u um autora i njegovu viziju stvarnosti i sveta oko sebe. Puke činjenice tipa ko je kome šta i kako teško da će vam pružiti mogućnost nekog dubljeg razumevanja kreativnog procesa i načina delovanja umetnika kojima se divimo koliko ono što je između redova. Na žalost, gledajući kako na ono što nam Morrissey poručuje, tako i na ono između redova, neizbežno je zaključiti da je autor pomalo šupak.

Za početak, red bi bio da se deklarišem kao fan Morrisseya i njegovog matičnog benda The Smiths. Muzika koju je pravio obeležila je (neki bi rekli i „unakazila“) lavovski deo mog puberteta i adolescencije, kao i odrastanje na stotine hiljada drugih tinejdžera širom planete. Za razliku od većine drugih „mladalačkih“ soundtrackova ove ili one epohe, njegove pesme su pokazale zapanjujuće prkosan odnos prema poslovičnom zubu vremena. Sama činjenica da je Morrissey jedan od retkih muzičara sa No.1 singlom u tri različite decenije ubedljivo dokazuje da svaka nova generacija (ili bar onaj njen deo naklonjen melanholiji, dugom gledanju kroz prozor i knjizi kao najboljem prijatelju) iznova otkriva njegov muzički opus. The Smiths, više nego bilo šta drugo što je napravio kasnije, savršeno su uhvatili svu melodramatičnost adolescentske čežnje i zbunjenosti (seksualne i drugojačije), postajući gotovo neizbežan soundtrack za sve tinejdžerske patnje. I dok je muzika The Smiths i kasnijih solo Morrissey radova ostala, u ovom kontekstu, večno mlada, sam Morrissey je ostario, zaglavljen u javnoj personi koju je stvorio sa dvadesetak godina. Problem sa tim leži u tome da je jedna stvar kada se depresivni tinjejdžer iz najsivljeg mančesterskog komšiluka jada na ceo svet, a drugo kada to čini sredovečni milioner iz svoje vile na Beverly Hillsu. Ali, to je Morrissey, hodajuća kontradikcija već tri decenije, i ljudi ga ili idolizuju ili mrze.


Baš kao i njegova muzika, njegova javna persona i svaka druga izjava, i Morrisseyeva biografija nezbežno je ispunjena brojnim kontradikcijama, ali bez muzičke podloge koja bi gutanje njegovih samosažaljivihin epizoda i zajedljivih napada na omiljene neprijatelje učinila nešto podnošljivijim, autobiografija je na momente i te kako teška na stomak. Verujem da bi i najtvrdokorniji fanovi priznali da je Morrissey jedna od onih zvezda koju je teško voleti, čije obožavanje zahteva povremeno ignorisanje ili aktivno potiskivanje njegovih periodičnih ispada (setimo se samo nedavne izjave o Kinezima kao „ljudskoj podvrsti“, koja je histeričnim britanskim medijima konačno dala valjan argument za višedecenijske, nekada davno potpuno neosnovane optužbe za rasizam). Najveća ironija leži u tome da Morrissey u svojim pokušajima da opravda svaki problematičan postupak često sam ispada svoj najlošiji potrparol. Morrisseyev univerzum prosto je ispunjen osobama kojima je on uvek izlazio u susret, a koje su ga neizbežno ubole u leđa. U svemu tome on je potpuno čist i pošten, pa samim tim i pozvan da sa vrha svoje kule od slonovače lansira zajedljve komentare i ozbiljne otužbe u pravcu svakoga s kime su se njegovi putevi ikada ukrstili po sistemu „svakom po malo“.

U zavisnosti od situacije, Morrissey sebe vidi u potpuno drugačijem svetlu: njegove strastvene kritike skorijih američkih režima, društvenih nejednakosti na globalnom nivou i odnosa čovečanstva prema životinjama ispresecane su kurčenjem sa svojm novim, nebesko-plavim Jaguarom ili ničim izazvanim pričama o raznim poznatim ličnostima koje je ignorisao ili „spustio“. Kada želi da vas ubedi da je najviše u pravu, sve ono što stoji između redova slika sasvim drugačiju sliku.


Sa strogo literarnog aspekta, autobiografija je poprilično nekonzistentna, a Morrissey se ne opterećuje previše vremenskom linearnošću i logičnim sledom događaja. To samo po sebi ne bi bilo loše da je pravolinijsku strukturu zamenio bilo kakvom drugom, ali autor samo niže epizode bez preterane povezanosti, skačući kroz vreme i prostor na način koji čitaoca samo uspeva da dezorijentiše ili, sasvim iskreno, iznervira. Prvih stotinjak stranica na kojima Morrissey oslikava sivilo Mančestera svog detinjstva stilski su najujednačenije i ispunjene neprestanim maltretiranjem od strane predavača, opskurnim crno-belim TV serijama, polumitskim figurama iz porodice i neizbežnom muzikom. Morrissey je u ovim redovima opravdano subjektivan, trošeći više stranica na opisivanje ove ili one omiljene TV serije dok istovremeno razvod svojih roditelja ostavlja na dve oskudne rečenice. I njegov talenat za igre rečima i zvučnu rečenicu ovde je u svom prirodnom, visokostilizovanom kontekstu. Gotovo je neverovatno da Morrissey troši preko sto stranica pre nego što pomene bilo šta vezano za svoju muzičku karijeru, ali još je neverovatnije da od tog momenta knjiga kreće stranputicom. Sav Morrisseyjev jezički talenat gubi se u svakodnevici razračunavanja sa bivšim izdavačima, saradnicima, advokatima i računovođama, a najbanalnija i najnapornija epizoda za čitanje svodi se na Morrisseyevo prepričavanje čitavog toka parnice koju je protiv njega pokrenuo Mike Joyce, bivši Bubnjar The Smiths i koje se prostire na nekoliko desetina stranica. Morrissey je svoju već čuvenu namćorastost, zajedljivost i tragikomičnost uspevao da pretoči u neke od stihova koje ljudi i dan danas tetoviraju na svojoj koži, ali sa preko 400 stranica na raspolaganju sve nejgove mane su samo iritantne i nimalo poetične.

Sve u svemu, Morrissey je uspeo da uradi ono što čitava medijska mašinerija nije uspevala, da zgadi Morrisseya njegovim fanovima. Ovaj fan može o tome da posvedoči.

Nebojša Ćato
Povezane teme: morrissey
FACEBOOK KOMENTARI ()
DODAJ KOMENTAR
(ime)

najcitanije knjige - top 10

A planine odjeknuše
Haled Hoseini
Veliki rat
Aleksandar Gatalica
Zvuci iz podmornice
Marija Jovanović
Jovanovo zaveštanje
Vanja Bulić
Sivi vuk - bekstvo Adolfa Hitlera
Džerard Vilijams, Sajmon Dansten
Devojka od papira
Gijom Muso
Živeti slobodno
Nik Vujičić
Kaluđer koji je prodao svoj ferari
Robin Šarma
Mono i Manjana
39 pesama
Nebojša Krivokuća
Utočište
Nikolas Sparks
Ogledala Lune / Predrag Popović, Saša Rakezić i Goran Tarlać
Ogledala Lune
Predrag Popović, Saša Rakezić i Goran Tarlać
Gde ptica peva najlepše / Alehandro Hodorovski
Gde ptica peva najlepše
Alehandro Hodorovski
Maktub / Paulo Koeljo
Maktub
Paulo Koeljo
Estoril / Dejan Tiago Stanković
Estoril
Dejan Tiago Stanković
Zašto psujem / Vedrana Rudan
Zašto psujem
Vedrana Rudan
Utvara / Ju Nesbe
Utvara
Ju Nesbe
Preljuba / Paulo Koeljo
4.0

Preljuba
Paulo Koeljo
Nove knjige