Nije sve tako crno: Čarls Menson je opet singl

Ček, ček... on je to već učinio.

Pa, zašto on onda ima devojku? Uf. Komplikovan je taj ljudski um...

Iskreno, znam nekoliko super momaka koji su sami iz nekog meni nepoznatog razloga. Ruku na srce, znam još više super devojaka koje su singl iz još manje objašnjivog razloga, ali to je već neka druga priča. Vest koja je mene pred kraj prošle godine odalamila ko parče mokre krpe bila je ta da serijski ubica Čarls Menson planira da se oženi. Da stane na ludi kamen, onako simbolično, iza rešetaka. Iste godine kad i ja. Opa! Mora da ima nešto u tome...

Treba li da mislimo da je to neka kosmička pravda? Pa, ne baš. Ove će nedelje više žena misliti nečasne misli vezane za Mensona nego što će se zainteresovati za vašeg slatkog singl komšiju. To je oduvek tako bilo.

Bez obzira na to da li je njena ljubav bila iskrena ili ne, Star svakako ne bi bila prva ženska osoba koja je pala pod čari Mensonovog šarma. On ima troje dece sa tri različite žene, njegova čuvena „porodica“ dičila se „lepšom većinom“, a danas svaki njegov kontrolisani korak prate brojne zaluđenice. No, ljubav prema zatvorenicima nije otkriće 21. veka, ma koliko nam se činilo da je ona jedino moguća u današnjem društvu. Dapače, seksualna sklonost prema osobama koje su počinile strašan zločin zove se hibristofilija ili, još simpatičnije, sindrom Boni i Klajda.

Kriminalac koji je osvojio najviše srca svakako je čuveni silovatelj i ubica Ted Bandi koji je tokom sedamdesetih ubio preko 30 žena (zapravo, ni ne zna se koliko), a Džefri Damer, jedan od čuvenijih kanibala, primao je ljubavna pisma, poklone i novčanu pomoć od mnogobrojnih obožavateljki za vreme svog kratkog i fatalnog boravka u zatvoru. Ričard Ramirez, još jedan serijski ubica, tako je odabrao i svoju suprugu, ženu koja mu je pisala najviše od svih.

Stručnjaci kažu da postoji više razloga zašto su brojne žene emotivno sposobne da se zaljube u krvoločne ubice i dugogodišnje zatvorenike. Neke su ubeđene u to da mogu da ih promene na bolje, neke vole one neshvaćene dečkiće u njima, a neke dame toliko nisu imale sreće u ljubavi sa civilima da u njima vide čvrstog muškarca koji nikada neće moći da ode daleko od njih.

No, stavimo na stranu sve te opajdare. To što postoje emotivno nestabilne žene spremne da se udaju za ubice manje me brine od toga što postoje zakoni koji to dozvoljavaju i naslovi u novinama koji glase „10 najpoželjnijih robijaša danas“. Sa takvim ženama se neću družiti i na te linkove neću kliknuti. Mene najviše brine to što se plan mlade Star i njenog pravog momka s ekonomske strane danas čini sasvim isplativ.

Moja i Mensonova priča je sasvim obična. Bila sam u osnovnoj školi kada su novinari iz nekadašnje X-Zabave počeli da pišu o gorepomenutom metalcu koji deli prezime sa užasnim serijskim ubicom. Tako sam saznala za Čarlsa, potom za Romana Polanskog čiji su žena i nerođena beba stradali u masakru kojim je Čarls dirigovao, Polanski mi je vremenom postao omiljeni režiser (i za takvog ga i dalje smatram uprkos optužbama za pedofiliju), a konačno sam kroz nekoliko godina uspela da zapamtim i ime njegove žene, Šeron Tejt.

Pitam se, da li i drugim ljudima toliko dugo treba da saznaju ime žrtve?

Na prvi pogled bi se reklo da ne pripadam profilu ljudi koji lako padaju na čari robijaša. U kranju ruku, obrazovana sam i iz fine kuće. No, nikada ne bih sklonila pogled sa automobilske nesreće. Provodim sate i sate gledajući svirepa imaginarna ubistva. Najboljoj drugarici sam za rođendan kupila knjigu o najčuvenijim ubicama u istoriji čovečanstva i ona se oduševila. Ne pamtim imena žrtava. Kako li je, dođavola, došlo do toga da postanem Starina ciljna grupa?!

Branka Malenica

Ilustracije:
Butcher Billy
Stanley Chow
André Demers