Modna industrija i eksploatacija
03. nov 2006. @ 18:53  |  moda i oko nje

Modna industrija i eksploatacija

Ni jedna ljubav ne bi trebalo da nas zaslepi. Isto važi i za ljubav prema modi

Koliko vas se zapitalo gde su proizvedene naočari koje vam tako dobro stoje ili, pak, farmerice, jakna, patike ili bilo koji drugi odevni predmet? Da li vam je ikada palo na pamet da postoji i druga strana medalje koja je, na užas mnogih ljudi zdrave pameti, sve mračnija i mračnija?

Naime, zahuktala modna (i ne samo modna!) industrija stvorila je od nas bolesne potrošače, a od ostatka sveta (tačnije zemalja tzv. Trećeg sveta) robove naših bolesti.U Indiji, Kini, na Tajlandu i mnogim drugim zemljama postoje fabrike nalik na one iz perioda industrijske revolucije. Ako iole poznajete istoriju znaćete o čemu govorim. Podsetiću: u to vreme (radi se o 19-tom veku) porodice su umirale u eksploatatorskim fabrikama industrijalaca ( francuski pisac, realista, Emil Zola, napisao je potresne romane o ovoj temi). Prekomerni rad bez odmora, izgladnjivanje, seksualno zlostavljanje, ucenjivanje i svaki vid nehumanog ponašanja poslodavaca tokom dugog niza godina doveo je do velike revolucije radnika. Rezultat je bio donošenje zakona koji radnicima daje pravo na 8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati zabave. Da vas podsetim i to da je praznik Prvi maj (na engleskom: The Labour Day) internacionalni praznik koji slavi baš to. Nije loše da malo istražite i dopunite praznine u mozgu u okviru poznavanja istorije.

Ovo govorim jer želim da vam pomognem da, poznavajući prošlost, bolje razumete sadašnjost.

Dakle, vratimo se na (surovu) današnjicu.

Teorija i prazna priča neće nas daleko odvesti. Zbog toga ću odmah početi sa (najboljim) primerom - NIKE!

Ovu kompaniju ne biram slučajno. Ne samo što Nike igraju vodećuulogu u formiranju stila dece, kako u našoj, tako i u drugim zemljama,a, samim tim vam je i veoma bliska robna marka, nego i stoga što je onajedna od najmorbidnijih i najbeskrupuloznijih eksploatatorskihkompanija na svetu.

Evo i dokaza.

Tokom 1970-tih godina najveći broj Nike patika pravljen je u JužnojKoreji i na Tajvanu. Kada su radnici dobili nove slobode i plate počeleda se povećavaju, Nike je krenuo u potragu za ,,boljom ponudom''. Našaoju je u Indoneziji, Kini i, najnovije, u Vijetnamu- zemljama sa slaborazvijenim zakonima o pravima radnika u kojima je jeftin rad obilan. UKini i Vijetnamu zakon zabranjuje radnicima da osnivaju nezavisnesindikalne unije. To je bilo karakteristično i za Indoneziju do 1998.kada je sa vlasti zbačen diktator general Suharto. Ove tri zemlje sunastavile da budu glavna mesta gde se proizvode Nike patike. Zanimljivoje i to da Nike nema ni jednu svoju fabriku za proizvodnju; imajuugovore sa različitim vlasnicima fabrika. Na taj način Nike pokušava daizbegne odgovornost za uslove rada u fabrikama govoreći da je ,,samokupac'', što je potpuno neprihvatljivo i licemerno. Naime, Nike ne samošto diktira dizajn, materijal i cenu koju će platiti za proizvodnju,nego je i donosilac najvećeg profita fabrikama koje za njih rade.

The New York Times je objavio članak u kojem iznosi da u prve dvegodine u kojima je Nike bio u Vijetnamu, jedan zvaničnik fabrike osuđenje za fizičko zlostavljanje radnika, drugi je pobegao iz zemlje tokompolicijske istrage o optužbama za seksualno zlostavljanje radnika, atreći bio optužen za njihovo iskorišćavanje.

Nike je tako profitabilna kompanija i prodaje patike po tako visokimcenama da može itekako da priušti povećanje plata radnicima, a da ceneproizvoda ostanu nepromenjene!

Da bacimo pogled na brojeve:

Nike, kao i sve druge kompanije, radnicima u ovim zemljama isplaćuje minimalac ili čak i manje od toga ili ništa!

Za pokrivanje najosnovnijih troškova života jedne osobe u Indonezijipotrebno je 37.50$, a za potrebe porodice 75$ mesečno. U sve tri zemljeo kojima je ovde reč, pristojni honorar značio bi 4$ dnevno. Nike jekompanija koja ima 8.7 biliona dolara(!!!) i prodaje svoje patike poceni od 150$. To znači da može da plaća mnogo više, a da, pri tome, neoseti ništa!

Osim toga, Nike je najveća kompanija patika na svetu i sebe stavljana čelo kao idustrijskog lidera. Njihov moto rukovođenja je:,, na poljuljudskih prava... u zajednicama u kojima poslujemo, gledamo da radimone samo ono što se zahteva, nego i ono što se od lidera očekuje.''

Tačno je da je Nike doveo do otvaranja mnogih radnih mesta ujugoistočnoj Aziji i da ljudi žele da rade. Ali, žele i svojedostojanstvo. Štrajkovi stotine hiljada radnika u Indoneziji, Vijetnamui Kini nisu izmišljena priča iako vlasti u ovim zemljama kriju teinformacije. Treba da znate da svi radnici koji štrajkuju stavljajusebe u još veći rizik. Mogu da dobiju otkaz, da budu stavljeni na crnulistu za dalje zapošljavanje i, što je još gore, ispitivani i hapšeni.

Da vam, kojim slučajem, kroz glavu ne bi prošao izgovor poputrečenica ,,šta me briga za tamo neku Indoneziju; daleko je to odavde''i slično, reći ću vam još nešto.

Srbija (sa okolinom), iako zemlja evropskog kontinenta, ima sve simptome karakteristične za tzv. zemlje Trećeg sveta.

Da li znate, na primer, da se deo kolekcije robne marke GUESS šije uPančevu u bivšoj mesnoj zajednici pretvorenoj u krojački pogon?

Da li znate da je plata radnika u takvim pogonima u najboljemslučaju 60,00 dinara na sat (480,00 dinara dnevno), da šivenje npr.jedne haljine košta 8,00 eura, da dnevno 4 žene (to je najmanji mogućipogon) mogu da sašiju oko 40 komada tih istih haljina, a da seporudžbine kreću po nekoliko hiljada komada garderobe mesečno?Računajte sami. Evo vam još jedan zadatak: sve ostaje isto samo se cenasakoa kreće od 15 do 20 eura po komadu.

Ako sumnjate u moje reči, krajnje je vreme da širom otvorite oči,načuljite uši, krenete sa istraživanjem i, konačno, počnete da mislitesvojom glavom!

Evo vam neke smernice:

www.globalexchange.org
www.educationforjustice.org/nikewages/index.html
www.oxfam.org

Ono što ćete preduzeti sada kada sve ovo znate ostavljam vašoj savesti.

Tanja Beljanski

FACEBOOK KOMENTARI ()
DODAJ KOMENTAR
(ime)

Moda i oko nje