Potraga za novim Bon Iverom
10. feb 2014. @ 12:05  |  recenzije

Potraga za novim Bon Iverom

James Vincent McMorrow – „Post Tropical“, Asgeir – „In the Silence“

Prošlo je skoro godinu i po otkad je Justin Vernon na vrhuncu slave raspustio Bon Iver na neodređeno vreme, ostavivši armiju fanova u stanju očajanja i panične potrage za novom melanholičnom muzičkom zvezdom na koju će iskrvariti svoja meka srca. Daleko od toga da se ćudljivi muzičar povukao u snegom zavejanu kolibu iz koje je prvobitno izašao. Koliko prošle godine imali smo priliku da uživamo u „Repave“, drugom albumu Volcano Choir, jednog od brojnih projekata u kojima Vernon voli da uzima učešće. I dok je „Repave“ sam za sebe predstavljao veoma prijatno slušalačko iskustvo, jednostavno nije mogao da se meri sa veličanstvenošću onoga što je Vernon napravio kao Bon Iver. Ukratko, raspuštanje ovog benda na muzičkoj mapi je ostavilo rupu epskih proporcija.

Imajući u vidu Vernonov astronomski uspeh, kao i „copy+paste“ prirodu muzičke industrije, prilično je iznenađujuće da mnogo ranije nismo dobili pretendente na poziciju „novog Bon Ivera“. To je, samo po sebi, jako svedočanstvo o snazi njegovog talenta i originalnosti. Vernonova muzika teško se može svesti na formulu i u najvećoj meri se oslanja na divna, iznenađujuća mesta na koja je samo on sposoban da nas odvede. Ipak, iako pomalo zakasnelo, muzička scena je u ranim mesecima 2014. odgovorila na Vernonov izostanak sa dva albuma koja, manje ili više uspešno, pokušavaju da dotaknu deo Bon Iver magije.


Irski singer-songwriter James Vincent McMorrow sa Vernonom deli sličnosti koje biste, u zavisnosti od toga koliko ste skeptični, okarakterisali bilo kao zapanjujuće ili komične. Kao i Vernon, i on je svoj prvi album snimio u minimalističkom, akustičnom lo-fi stilu. Kao i Vernon, i on je naišao na neočekivano univerzalno odobravanje od strane kritike. Kao i Vernon, i on je za svoj drugi album (oprostite na jeftinoj igri rečima) promenio ploču i akustičnu gitaru zamenio raskošnim orkestracijama koje njegove pesme guraju do neočekivanih visina. „Post Tropical“, izdat januara ove godine, predstavlja McMorrowa u svom najambicioznijem elementu. Njegov emotivni falseto (polazna tačka za svakog poštenog Bon Iver plagijatora) umotan je u muzičku podlogu koja (opet po boniverovskom receptu) ideju suptilnosti rasteže do krajnjih granica, po sistemu „trpaj sve što može da stane u pesmu a da je ne izvrne naglavačke“. Slojevi vokalnih harmonija nasađeni na slojeve vokalnih harmonija se podrazumevaju, kao i puna duvačka sekcija koja je predomninantna na većini pesama, a aranžmani su toliko krcati detaljima da ćete svakim novim slušanjem pomišljati stvari poput „hej, otkud ovaj klarinet ovde“ ili „ne sećam se da su ovde ubacili slajd gitaru“.


Gledano sa čisto zanatskog aspekta, McMorrow je na „Post Tropical“ savršeno uhvatio svu slojevitost drugog Bon Iver albuma („Bon Iver“), ali on poseduje (tj. ne poseduje) nešto što će vas, poput pušača koji vuče na elektronsku cigaretu, naterati da poželite pravu stvar. Dok je „Bon Iver“ posedovao emocionalnu snagu lavine, McMorrow uspeva da uhvati generalno raspoloženje, ali ne i suštinu. Dok su pesme na „Bon Iver“ rasle ka katartičnom emocionalom razrešenju, na „Post Tropical“ one jednostavno traju, čineći ceo album vrlo prijatnim iskustvom koje napušta glavu čim napusti uši.


Drugi pretendent na napušteni boniverovski tron stiže nam sa Islanda. Mladi Asgeir Trausti, koji se međunarodnoj publici predstavlja samo prvim imenom, postao je prava senzacija na svom malom ostrvu koje nam je dalo alternativne ikone poput Bjork ili Sigur Ros. Njegov prvi album (čiji originalni islandski naziv neću ni pokušavati da prekucam) postao je najprodavaniji debitantski album u istoriji Islanda i pokupio nagradu za album godine 2012. (navodno svaki deseti stanovnik Islanda poseduje jedan primerak). Nakon što je pokorio svoje matično ostrvo, Asgeir se bacio na projekat globalne dominacije. „In the Silence“ (takođe izdat januara ove godine) zapravo je ponavljanje pesama sa Asgeirovog prvenca, ali ovog puta sa pevanjem na engleskom jeziku.


Asgeir bi se u najkraćim crtama mogao opisati kao „Bon Iver light“. Njegovim pesmama fali i tekstualna i muzička dubina njegovog očiglednog uzora, ali on to donekle kompenzuje razigranošću i živahnošću sopstvenog kompozitorskog talenta. Za razliku od Jamesa Vincenta McMorrowa čije se pesme pomalo gube u sveukupnoj atmosferi i koncentrisanosti na aranžmane, Asgeir pravi jasno definisane i strukturalno čvrste pop minijature, i u ovaj „žanr“ unosi malo svežine povremeno koketirajući sa savremenim R&B zvukom. I dok će njegovi tekstovi s vremena na vreme nacrtati kiseo osmeh na vašem licu (recimo Simon & Garfunkel u svojim najneprijatnijim momentima fascinacije prirodom), njegov anđeoski falseto ume s vremena na vreme da dotakne ono mesto u srcu koje vas tera da pustite suzu, a da ni sami niste sigurni zašto.

Sve u svemu, dok se ne dokaže suprotno ostaje nam da verujemo da je jedan Justin Vernon, ali dva gore pomenuta albuma mogu vam pomoći da ubijete vreme čekajući da se nežni džin iz Viskonsina probudi iz svog zimskog sna.

Nebojša Ćato

FACEBOOK KOMENTARI ()
DODAJ KOMENTAR
(ime)

Labels