Sve što treba da znate o bendu The Cure pre nego što odete na njihov koncert
28. nov 2015. @ 13:22  |  vesti

Sve što treba da znate o bendu The Cure pre nego što odete na njihov koncert

Ako do sad već niste čuli, legendarni Britanci The Cure najavili su evropsku turneju, prvu od 2008. godine, a započeće je serijom koncerta nastupom u Helsinkiju, 7. oktobra 2016. godine .

Na turneji će održati 30 koncerata, a plan je da se nastupanje na starom kontinentu završi u Vembli areni u Londonu. Evropska turneja će biti nastavak severnoameričke turneje koja će na proleće krenuti iz Nju Orleansa.
Kako pišu svi svetski i srpski mediji, turneja je organizovana uprkos tome što je gitarista Porl Tompson izašao iz benda. Pored 56-godišnjeg frontmena Roberta Smita, on je bio jedini stalni član ovog benda. Njega će zameniti Rivs Gejbrels, poznat po saradnji sa Dejvidom Bouvijem.

Raspored koncerata možete pogledati na njihovoj zvaničnoj stranici.


Fanovi Robertove muzike, kojih ima mnogo, i to različitih generacija (jer bend na čelu sa Smitom postoji već 39 godina), sigurno su se obradovali ovoj informaciji. Znam da ja jesam. Prvenstveno zbog toga što od 2008. godine nije bilo naznaka da bi legendarni sastav mogao da organizuje turneju.

Svako ko je pomno poslušao bar jedan album ovog benda, kroz snažne duboke gitare, depresivan Robertov glas, neodoljive melanholične melodije pronašao je svoje biće skriveno ili potpuno otkriveno u poetičnoj sobi, kroz tekstove koji predstavljaju njegovu jedinstvenu viziju sveta.


The Cure je britanski rok sastav koji se nikada nije mogao svrstati ni u jedan žanr. Iako je bilo mnogo pokušaja da se bend uvrsti u gotik rok, zbog turobnih tekstova i izgleda frontmena i pevača Roberta Smita, sam Smit bi uvek odbacivao pokušaj uvrštavanja pod bilo koji žanr, a posebno gotik rok.

Ovaj sastav oduvek je vođen svojim nemirom i to mu je donelo mnoge trenutke slave. I baš zbog toga što je toliko promenljiv, The Cure je briljantan na više načina.


Smit je formirao The Cure (Easy cure) sa 17 godina, zajedno sa svojim školskim drugarom Lolom Tarstom koji je svirao bubnjeve i kasnije prešao na klavijature. Njihov prvi singl "Killing an Arab" (1978), omaž romanu Albera Kamija „Stranac“, ocenjen je kao „otvoren poziv skinhedima na rasističko iživljavanje nad emigrantima“.


Izjava članova grupe da pesma nema veze sa rasizmom nije bila dovoljna, pa je svakom primerku singla bila dodata i nalepnica koja je objašnjavala da pesma nije rasistička. Robert Smit je pri izvođenju ove pesme često menjao tekst u „...Loving an Arab...“ posebno posle međunarodnih sukoba koji su se dogodili poslednjih godina.

1979. Fiction Records izdaju „Three Imaginary Boys“, minimalistički power-pop klasik koji je godinama kasnije reizdat kao dvostruki album, zajedno sa demo - verzijama pesama "World War", "Boys don’t cry" i mnogim drugim pesmama iz tog perioda koje su tada prvi put objavljene.

,

Posle instant-sloma pank ideologije, The Cure su se nametnuli kao obrazac modernog rok sastava koji su svi britanski bendovi kopirali do iznemoglosti.

Potpuno neočekivano, sastav je dramatično promenio stil na sledeća tri albuma, a to su „Seventeen Seconds“, „Faith“ i „Pornography“, od kojih je svaki bio još mračniji i depresivniji nego prethodni, postavivši Kjur na tron kraljeva gotik-roka, u skladu sa sve većim beznađem i razočaranjem tadašnje britanske muzičke scene tvrdom britanskom politikom 80-ih.


Hitovi su uvek i bili "tour de force" Smitovog genija, činjenica koju jedino on nije mogao da prihvati, delimično zbog megalomanskih umetničkih ambicija, delimično zbog sve većih problema sa alkoholom i maničnom depresijom.


Smit raspušta Kjur i jedno vreme (’83.-’84.) svira gitaru sa ekipom iz Siouxsie and the Banshees.

Kada se Smit ponovo posvetio Kjuru, muzika je evoluirala od razvodnjenog punk popa do ranih popularnih singlova („Boys Don't Cry“, „Jumping Someone Else's Train“, „The Lovecats“) do mračne melanholične muzike, koju je pravio na albumima „Faith“ i „Seventeen Seconds“, do one koju znamo iz fenomenalnog „Kiss Me, Kiss Me, Kiss Me“, „Disintegration“, i „Wish“ na kojem je nastala najpoznatija (ali nikako ne i najbolja) pesma „Friday I’m in love“.


Često je u intervjuima govorio da nije uvek deprimiran i da uglavnom ima osmeh na licu, ali da jednostavno najviše voli da stvara kada nastupi depresivna epizoda.


Od tada, Kjur postoje tek sporadično, okupljajući se na svake četiri godine da bi izdali album i odsvirali turneju. Tokom 90-ih su izdali čak 12 "Greatest hits" kompilacija.

Od ’96. do 2008. nastali su albumi „Wild Mood Swings“, „Bloodflowers“, „The Cure“, i „4:13 Dream“.

Robert je, inače, multi-instrumentalista i svira gitaru, bass gitaru, flautu, kontrabas, violinu, klavijature i trubu. Kao najveće muzičke uzore naveo je Bitlse, Nik Drejka, Džimi Hendriksa, Bouvija, Strenglerse, Ink Spots i Sid Bareta. Moriseja nikada nije voleo i misli da previše „glumata“.


Do sada su objavili 13 studijskih i 5 živih albuma, svaki genijalan na svoj način.
Etiketiralisu ih kao postpank, gotik rok, alternativni rok i novi talas, ali uvek najprepoznatljiviji kao The Cure.

1989. Robert Smit izdao je knjigu „The Cure: Songwords, 1978-89“ u kojoj možete pročitati tekstove više od 120 pesama prve dekade Kjura, ilustrovanu fotografijama članova benda.


Ovaj put mi oprostite što sam subjektivna, jer sam dobila priliku da javno pišem o svom omiljenom bendu svih vremena.

Muziku koju stvaraju The Cure oduvek sam doživljavala kao šetnju u mrak, prošaran magičnim iskrama. Ako ste fan onda me sigurno razumete, a ako niste, moja preporuka je: dajte im šansu.


Do sada su The Cure prodali blizu 50 miliona albuma širom sveta. Neke od njih stvarno treba sačuvati u vremenskoj kapsuli, kako bi jednog dana, kada postanemo istorija, neki budući ljudi bili u prilici da ih čuju. Ali, pre toga, vidimo se na jednom od koncerata sledeće jeseni.

Ljiljana Bandić

Povezane teme: The Cure
FACEBOOK KOMENTARI ()
DODAJ KOMENTAR
(ime)

Labels