Hellblazer
25. apr 2006. @ 02:05  |  portreti, recenzije, intervjui

Hellblazer

recenzija; Izdavač: Beli put

GREŠNIKOVE GREŠKE

Kada je, osamdestih godina, Alan Mur preuzeo pisanje Swamp thinga te započeo saradnju sa Džonom Totlbenom i Stivom Bizetijem, time je označio prekretan trenutak u istoriji američkog i britanskog stripa. Za američki strip Murovo pisanje bilo je do tada neviđeno, revolucionarno – on je neprestano i vrlo inteligentno istraživao ovaj medij, pronalazio smerove u kojima se može povesti, koristeći svaku priliku da uvede po neku inovaciju. Za američke izdavače, za koje je posao sa superherojima i suviše počeo da liči na pokretnu industrijsku traku, ovo je bio zanimljiv beg u umetnost. DC-u je izgledalo lepo da se reklamira kao izdavačka kuća koja se ne boji da zađe u nove vode, već je spremna da svojim čitaocima ponudi nešto skroz drugačije i prilično žestoko (ako je takav njihov ukus, a jeste!). Osim toga, za Amerikance je bilo (i ostalo) najvažnije to što se Swamp thing dobro prodavao.

Za britanski strip pogodnosti su bile nešto manje direktne, ali na duge staze mnogo isplativije. Naime, Alan Mur je skrenuo pažnju na mnoštvo talenata iz Engleske, koji se već godinama bruse i kale radeći za Marvel UK i 2000 AD. Gomila važnih ljudi počela je da baca pogled ka drugoj strani okeana. Brojni autori sa ostrva, kako crtači tako i scenaristi, dobili su šansu da pokažu šta znaju na velikom tržištu jenkijevskom, koje je prosperiralo i već uveliko nastojalo da za strip zainteresuje ne samo decu nego i odrasle…

U vreme dok mu je drugar i zemljak (obojica su iz Nortemptona) – Alan Mur – kupovao prava da bude prvi pisac nove serije Hellblazer, Džejmi Delano je maštao kako će pisati romane i izdržavao se od taksija. Pošto je radio za Marvel UK, Mur ga je upoznao sa nekim od urednika u pomenutom časopisu pa je ovaj dobio priliku da piše kratke avanture Night Ravena. A kada je Mur napustio pisanje Captain Britaina, Delano će i tu uskočiti, sarađujući sa Alanom Dejvisom, koji je haotično i prenatrpano pripovedanje dovodio u red te samo njemu zahvaljujući posao nije doživeo krah. Usledio je Dr. Who i zatim pauza, kada će Delano, po sopstvenom priznanju, malo pisati Future shocks za 2000 AD, puno se muvati po vodama sive ekonomije, a najviše se dosađivati.

Sudbina je htela da Delanovu dosadu okonča čovek koji ga je i uveo u strip. Alan Mur je 1987. briljirao sa Swamp thingom, a u moru propratnih likova, kojima su se staze ukrštale sa zlosrećnim vegetativnim naslednikom Aleka Holanda, istakao se naočit plavušan prepoznatljiv po cigareti u uglu usana i pregršti trikova u rukavu. DC je odlučio da pokrene svesku sa Murovim harizmatičnim magom koji se odazivao na ime Džon Konstantin; a kako je glavni junak bio podanik Britanske monarhije, pretpostavljalo se da bi i pisac sveske trebalo da dolazi iz tih krajeva. Tako je Džejmi Delano po ko zna koji put nastavio posao Alana Mura. Ne dovodeći u pitanje Murovo scenarističko umeće, Delanovom pisanju Konstantinovih avantura malo se šta može prigovoriti!

Džon Konstantin je mag i manipulator, čija porodica već nekoliko stoleća ima velikog udela u raznim sumračnim, natprirodnim zbivanjima. Na početku serije, u kojoj će igrati glavnu ulogu sledećih petnaest godina (na takvom radnom stažu, koji mu niko nije predviđao, mnogi bi u američkom stripu pozavideli, s obzirom da pad tiraža nekog serijala obavezno označava i kraj života tog stripa u štampi), Konstantin stiže u mračni, kišni London opterećen bagažom nesrećnih ljubavi, mrtvih prijatelja i nedostatkom planova za bližu budućnost. Sve vreme sa sobom pak vuče neodoljivu želju da, na neodređeno vreme, sklopi oči u sopstvenom krevetu. Prolaskom kroz vrata svog WC-a, ulazi u seriju tragičnih događaja – prijatelj narkoman prekriven rojem insekata u praznoj kadi žali se kako od kriziranja ima halucinacije da po njemu gamižu bube. Konstantin će biti upleten u priču o demonu gladi koji je iz Sudana donesen u London u boci, ali je igrom slučaja oslobođen u Njujorku. Sledi zbirka mračnih magijskih i životnih igri u kojima će naš mag svesno (i nerado) žrtvovati prijatelja da bi izveo ritual kojim će utamničiti demona, ali i uvećati galeriju duhova svojih bližnjih koji ga opominju na sve greške i poraze što su druge koštali života…

Delanov Konstantin u ovih prvih devet epizoda (Prvobritni gresi), večito oscilira između očaja i veselja, krivice i bonvivanstva, prokletstva koje je sam sebi doneo i čašice u lokalnom pabu koja će mu pomoći da bar za neko vreme na to prokletstvo zaboravi. Delano u tančnine poznaje Veliku Britaniju 1987, političke, socijalne i kulturne trendove koji rukovode životima Engleza, i smešta Konstantina pravo u užareno grotlo Londona (u kome sam nije živeo u vreme pisanja Hellblazera). Treća uzastopna pobeda konzervativaca na izborima pod vođstvom „gvozdene lejdi”, Margaret Tačer, postaje uzgredna tema satirične epizode u kojoj će, kroz paralelu sa gomilom paklenih japija, biti izvrgnuti ruglu oni i njihova pravila poslovanja kojima je pre mesto u Paklu nego u britanskom parlamentu ili institucijama. Strahote Vijetnama takođe isplivavaju na videlo u jednoj epizodi, dok je rasizam britanskih huligana neskriven u napadima na sve one koji se imalo razlikuju – bilo da su u pitanju demoni koji samo čekaju da budu napadnuti pa da se regrutuju, bilo Pakistanci ili homoseksualci (kroz nekoliko epizoda promiče Konstantinov prijatelj Rej, koji je, osim što je Džonov izvor informacija, i gej i oboleo od side). Sve su to mehanizmi koji pokazuju kako se Džejmi Delano ne libi da zadire u društvene tabue ako je to u interesu priče i što vernijeg prikazivanja sumorne realnosti Engleske s kraja osamdesetih. Delano je u srcu prozni pisac, pisac romana, pa su njegovi scenariji možda malčice prezasićeni tekstom (česti unutrašnji monolozi, naracija u prvom licu). Neosporna je pak činjenica da zna sa rečima i da uspešno dočarava i najtananije emocije svojih junaka.

Džon Ridžvej je crtanju u kolekciji Prvobitni gresi pristupao vrlo ozbiljno i promišljeno. I sam Englez, imao je sluha za Delanove suptilne i bogate opise, pa ih je vešto zarobljavao na papiru. Vrlo uspešan u montaži kadrova, katkad bi zakazao u završnom poliranju gotovih crteža. Ne treba zaboraviti da ova kolekcija svoju likovnost duguje nasleđu osamdesetih i prilično klasičnom shvatanju stripa. Nešto kasnije u rad na Hellblazeru uskočio je stari majstor, danas pokojni Alfredo Alkala, čiji se lirski tušerski pristup nije baš najsrećnije uklopio sa Ridžvejevim predloškom u olovci i sa urbanim duhom stripa.

Prvobitni gresi – prva „lična” sveska Džona Konstantina kojom je odlučno zakoračio u svet – visoko uzdignute glave, sa puno drskosti, gledajući svakoga, sem svog odraza u ogledalu, pravo u oči i ostavljajući rastuću povorku prikaza za sobom. Od tada do danas mnoge su se stvari promenile, ali je Džon Konstantin ostao konstantno dobro štivo.

Marko Stojanović

Povezane teme: Hellblazer
FACEBOOK KOMENTARI ()
DODAJ KOMENTAR
(ime)

Portreti i recenzije