Mek Koj 1: Mek Koj: Knjiga 1

Beogradska izdavačka kuća Darkwood je nedavno pokrenula novu ediciju, odnosno objavila prvu knjigu u seriji, posvećenu još jednom nostalgičarsko-umetničkom dragulju devete umetnosti – serijalu Mek Koj Žan-Pjera Gurmelana i Antonija Ernandeza Palasiosa. Stariji ljubitelji stripa se svakako sećaju o kome i čemu je reč. Mek Koj ima dugu tradiciju objavljivanja na našim prostorima, iako često previše marginalizovane pozicije na radaru fanova usled komercijalnijih i medijski izvikanijih naslova vestern žanra poput Bluberija. Izlazio je u „Eks almanahu“, „Biser stripu“, „Superu“, „Stripu 81“ i „Politikinom Zabavniku“, ali tek Darkwoodovo izdanje sakuplja celog Mek Koja u luksuznim integralnim knjigama sa po tri albuma (što će celu biblioteku od 21-og albuma objediniti u sedam knjiga).

Gurmelan i Palasios su Mek Kojem stvorili istinskog predstavnika vestern žanra. Serijal je nastao 1974. godine, izuzetno interesantne sa stanovišta istorije stripa. Magnus je odbrojavao poslednje dane rada na Alanu Fordu, Gven Stejsi je poginula u Marvelovom Spajdermenu, pokojni Berni Rajtson je nacrtao jezovitu Dženifer, a Munjoz i Sampajo počinju rad na Alaku Sineru. Šarlije i Žiro su započeli višegodišnju bitku oko tantijema i honorara za Bluberija sa Dargoom, te je i pozicija vodećeg vestern serijala privremeno ostala upražnjena. Dargo je pretio, Šarlije slezao ramenima, cliffhanger na kraju Angel facea je kopkao fanove, a Žiro je prigrabio svoj alter ego ustoličen u imenu Mebijus, i koosnovao iste te godine Les Humanoides Associes i epohalni „Metal Hurlant“. I, naravno, pojavljuje se Mek Koj.

O transkripciji imena serijala je dosta rečeno u uvodnom tekstu Darkwoodovog integrala. Dovoljno je reći da su argumenti na pravoj strani, i da Mac Coy ostaje Mek Koj. Istorija američkog Zapada je prebogata ovim patronimom u brojnim iteracijama – McCoy, Mac Coy... – te čak postoji ustaljeni idiom „The Real McCoy“, čija se etimologija gubi u istoriji. Suština ostaje ista: „The Real McCoy“ označava pravu stvar, nešto originalno ili jedinstveno. Najverovatnije objašnjenje je da fraza potiče od imena inžinjera i izumitelja Elajdže Mek Koja, koji je 1972. godine patentirao revolucionarni deo mehanizma za lokomotive. Po istoričarima, fraza je ušla u upotrebu kada su se stručnjaci raspitivali da li je određena lokomotiva opremljena „pravim Mek Kojem“ ili jeftinom kopijom. Još jedna referenca sa Divljeg zapada, tačnije iz perioda nakon građanskog rata, jeste sukob Mek Koja i Hetfilda, dveju porodica koje su se tokom 30 godina ubijale i međusobno istrebljivale na granici između Kentakija i Zapadne Virdžinije. Kao i svaki deo američkog folklora, i sukob Hetfilda i Mek Koja je danas dobro unovčen i komercijalizovan nizovima turističkih memorabilija i ugostiteljskih lanaca.

No, da se vratimo našem, Gurmelanovom i Palasiosovom Mek Koju. Prvi Darkwoodov integral obuhvata tri priče: Legenda o Alisteru Mek Koju, Izvesni Mek Koj i Klopka za Mek Koja. Priča počinje tokom Građanskog rata, a prvi album u grubim crtama oslikava karakter Alistera Mek Koja, oficira u konfederalnoj vojsci, vizuelno nalik Bartu Rejnoldsu. Početak priče pati od uobičajenih dečijih bolesti, izvesne naivnosti u pristupu, pre svega scenarističkom. Palasiosov crtež je od početka besprekoran, dok Gurmelan na početku sage luta, postepeno definiše lik, stavljajući na pijedestal njegovu impulsivnu i nesmotrenu hrabrost u seriji kratkih ratnih epizoda.

Ujednačenost autorskog tandema nastupa od druge priče. Već tada dolazi do izražaja zašto se Mek Koj smatra jednim od najvećih vestern serijala. Rat se završava, i sledeće dve priče se odvijaju u Meksiku. Prva se bavi gerilskim trouglom grupe razbojnika koje vodi odmetnik Sen Kroa, Francuza i huarista, sa motivom 500.000 dolara kao mekgafina, u očitom omažu serijalu Bluberija: Biser Čivave/Čovek vredan 500.000 dolara. Treća epizoda se na sličnoj pozornici bavi mitskim zlatnim gradovima Cibole. U ove dve priče dobijamo onaj pravi, prljavi vestern, daleko sličniji špageti žanru od mnoštva drugih žanrovski sličnih stripova, uključujući i Bluberija. Pritom, dok su Šarlije i Žiro majstori umetanja omaža na žanrovske uzore iz knjiga i filmova, Gurmelan čitaoce izaziva stvarnim istorijskim referencama. Istorijska pozornica je Meksiko pod francuskom okupacijom iz perioda Maksimilijanovog Drugog meksičkog carstva, i sukoba sa pobunjenicima Benita Huareza, bivšeg i budućeg predsednika. Gurmelan koristi ovaj koloritni istorijski period, u kome su se evropske sile, sa Francuskom na čelu, odvažile na okupaciju suverene teritorije Meksika, i postavljanje brata Franca Jozefa I na carski presto nepostojećeg carstva, a sve radi zgrtanja bogatstva i korišćenja slabosti Amerike tokom Građanskog rata. Ta konfuzna situacija zbunjuje i Mek Koja po dolasku u Meksiko, još u konfederalnoj uniformi, a satiričan Gurmelanov stav provejava u odgovoru francuskog pukovnika: „Hajte, molim vas! U ovoj zemlji je sve sam fin i pošten svet, sa izuzetkom huarista, Apača, zvečarki i ljudi onog Sveca (odmetnika koga Mek Koj goni).“

Najsnažnija kulminacija istorijskih referenci se krije u segmentu u kome Francuzi napadaju huariste koji su se pomešali sa stanovnicima Duranga. Na strepnju vojnika da će biti nevinih žrtava, isti pukovnik uzvikuje: „Otvorite vatru! Bog će ih kasnije razabrati!“ Ovde Gurmelan ostvaruje jasnu korelaciju sa pohodom Arnaulda Amalrika na grad Bezije tokom Katarskog krstaškog rata 1209, u vreme pape Inoćentija III. Amalrik je, po istorijskim spisima, napao grad u kome su se nalazili katari pomešani sa katolicima tokom svečanosti – kao u Mek Koju. Nakon što ga je jedan od krstaša pitao kako da razlikuje katolike i katare, Amalrik je kratko odgovorio: „Caedite eos. Novit enim Dominus qui sunt eius.“ („Ubijte sve. Bog će znati koji su njegovi.“)

Gurmelan poštuje čitaoca, i bdi nad svojim junakom. Čuva ga od pogibije, ali ga stavlja pred muke i iskušenja. Konačna nagrada na kraju svake priče mu neprestano izmiče, ali se lik kvalitetno razvija uz poštovanje vremenskog toka. Tek na kraju integrala vidimo jasno definisanog protagonistu, i vernog sidekicka, u ambijentu bezvlašća i interregnuma, gde je junak samo jedan deo mozaika u kompleksnim odnosima više strana. Gurmelan majstorski barata mnoštvom likova, koji pritom nisu jasno crno ili belo definisani, već postoje u realističnom maniru ljudskosti.

Ipak, najsnažniji utisak već na prvi pogled ostavlja impresivan barokni Palasiosov crtež. Umetnik se od početka sage poigrava rasporedom i veličinom prizor polja na tabli, redovno potpisanih u donjem desnom uglu. Postoji nešto prepoznatljivo maurovićevsko u Palasiosovom crtežu. U kadriranju, gestikulaciji aktera i ekspresiji na licima Maurović i Palasios imaju dosta srodnosti, posebno u teatralnosti likova u presudnim trenucima. Okoliš i likovi su detaljno nacrtani, ali bez neprirodne ukočenosti koja često prati crtež ovog tipa. Palasios je uz detaljni realizam uspeo da ostvari sjajan utisak prljavosti vesterna. On oblikuje ambijent i likove koloritom koliko i tušem, uz drastične kontraste u paletama boja. Ambijent meksičke pustinje i planina bez života, posebno u trećem albumu, oslikan je na način kakav bismo mogli sresti u stripovima Ričarda Korbena.

Prvi od sedam integrala Mek Koja već postavlja eponime po kojima je serijal poznat i cenjen decenijama. Pravi, uglavnom neherojski vestern, sa plejadom pitoresknih likova kod kojih lažna moralnost, predubeđenja i kakav-takav kodeks predstavljaju samo nijanse karaktera. Ili, rečima popularnog američkog idioma: „This is a real McCoy!“

Nikola Dragomirović