Persepolis - recenzija
24. dec 2008. @ 22:16  |  portreti, recenzije, intervjui

Persepolis - recenzija

autor teksta Zoran Đukanović; izdavač: Fabrika Knjiga

Pre tri godine u Amsterdamu na jednoj javnoj debati postavljeno mi je pitanje koja je razlika između iračkih i iranskih medija. Pošto nisam plavuša, a jesam osoba čija je paralelna karijera media development u zonama nesreće, najkraći odgovor koji sam mogao da ponudim bio je: ako putujete Irakom, pogotovo centralnim, ako se u međuvremenu ne razbolite od kolere, rizikujete da vam odseku glavu ili vas raznesu u samoubilačkoj epifaniji; ako dolazite u kontakt s nezavisnim novinarima iz Irana, rizikujete da oni završe u zatvoru i budu izloženi torturi, usput rizikujući bezbednost njihovih porodica. Sa ukusom ovog ležernog izbora u ustima, tada sam se prvi put poduzeo čitanja stripa Persepolis Marđan Satrapi (rođena je 1969. u Raštu na severu Irana, nadomak Kaspijskog mora, odrasla u Teheranu i provela završni deo odrastanja u Beču).

Čitao sam Persepolis u tri različita izdanja, prva dva toma na holandskom, pa onda ponovo sve na engleskom jeziku i sada na maternjem, u prevodu Slavice Miletić sa francuskog, i izdanju Fabrike knjiga iz Beograda. Razlozi ovakvog čitanja, ma kako izgledali mazohistički, su logističko-hedonističke prirode: u datom trenutku čitalačku glad usmerava dostupnost izdanja, brzina nabavke (cena i utrošeno vreme očigledno ne) i – znatiželja koja je, ako je prava, jednaka nestrpljenju. Sva tri prevoda su dobra ili više od toga, govorim po čitalačkom osećaju jezika prevoda iako nisam čitao francuski original. Izdanja za englesko govorno područje razlikuju se od drugih evropskih po tome što je delo tamo objavljeno u dve knjige, dok se u većini ostalih zemalja pojavljivalo u četiri meko uvezana toma.

Šta je Persepolis? Iščezli persijski grad koji se preselio u legendu. Po ovom gradu ona daje ime svojoj knjizi memoara između svetova. Ovo nisu memoari između dva sveta, kako smo navikli u literaturi egzila. Reč je o najmanje tri, mozda četiri, a još je sigurnije reći više svetova: Iranu pre Šaha, za vreme Šaha, posle Šaha i gospođici Evropi sa kojom Marđan ima susrete treće vrste od svoje četrnaeste godine. U međuvremenu, menjaće se Marđan, Iran, ali i Evropa. Domaći čitaoci će morati još malo da se strpe da dođu u priliku da čitaju i poslednja dva toma, treći i četvrti, u kojima ima još više panka i pobune pripadno i dobu u koji mala Marđan ulazi. Da ipak otkrijem jedan krajnje radikalan detalj, u Beču na trenutak Marđan postaje diler lakih droga... No, to je najmanje što ima da privuče pažnju u ovom pripovedačkom savršenstvu. Postupak, pripovedački postupak, a ne zvona i praporci, čine ovo delo velikim.

KNJIGA, POLITIKA, INTIMA: Zašto Marđan Satrapi nije napisala knjigu umesto što je crtkala tamo neki strip? Odgovor glasi da je upravo to učinila. Persepolis je knjiga. Ali zašto nije napisala roman? Da, i to je uradila: napisala je roman, grafički roman. Mada grafički roman nije tradicionalna literatura, slike jesu način pisanja, kaže Marđan. To znaju kako "čisto tekstualni pisci" koji proizvode mentalne slike rečima, tako i režiseri koji slikama pišu po ekranu, inače ne bismo nikada govorili o režiserskom rukopisu. Pošto je završila univerzitet, prijatelji, kolege iz ilustratorskog i dizajn studija u kome je Marđan radila, govorili su joj – učini nešto sa pričama koje nama stalno pričaš. Nikada nećemo saznati da li su to radili zato što ih je gnjavila, ili zato što su bile fenomenalne, ili možda zbog oboje (Johan B. Štulić sindrom)? Tek, drugari iz studija upoznali su je sa svetom grafičkog romana. A, epohalni Maus Arta Spigelmana (delo koje je preokrenulo epohu negativnog vrednovanja stripa u epohu ozbiljnog proučavanja) bio je njeno prvo čitanje u žanru i mediju. Tada je tvrdo ustvrdila: "Bože, moguće je na ovaj način ispričati priču."

Prvi iranski strip album Persepolis je, međutim, nešto čime će iranska država jako, jako oklevati da se ponosi. Čime se pametan ponosi..., ne, ne, kako ono beše? Uglavnom, sve je nekako duže vremena držano low profile. Smatralo se, valjda, da je strip kao medij nedovoljno važan da bi se busalo u grudi, izricala fatva ili već šta gore. Oficijelni protesti teokratske države usledili su tek kada je Persepolis postao animirani film i u maju na Kanskom festivalu osvojio Nagradu žirija.

Interesantno je da je Persepolis i od nekih domaćih čitalaca (među čuvenim Komentarima na vesti i tekstove na sajtu B92) doživljen kao "antiiranska i antiislamska kampanja po američkom nalogu, koja može zainteresirati samo budale i slijepce". Pošto spadam u ovu grupu budala i slepaca, zaključujem da prosuđivati Persepolis, remek-delo stripske naracije, kao antiiransku i antiislamsku kampanju po američkom nalogu predstavlja ideološko i, što je mnogo važnije i tragičnije, kreativno slepilo. Persepolis je delo još bolje od memoara Azar Nafisi Čitati Lolitu u Teheranu, koje smatram izuzetnom knjigom. Oba dela su prvorazredne narativne studije (pa tek onda, možda, diskurzivne u slučaju Čitati Lolitu u Teheranu) totalitarizma i svakodnevice. Sama Nafizi poentirala je problem između svih režima i sve literature koja, eto, uvek uvodi svoja pravila postojanja, u rasponu od Nabokova, preko Kundere, pa sve do Marđan Satrapi: "za totalitarni režim najveća je uvreda antipolitička knjiga, ona koja govori o intimi".

Persepolis je, između mnogo čega drugog što ni na koji način ne pripada niti politici niti političkim čitanjima, priča o strašnoj regresiji koja je zadesila celokupan život u Iranu. Ko pri čitanju počne da razmišlja o bilo kakvim mogućim paralelama sa Srbijom, pomalo je u pravu i žestoko je omanuo. Koliko znam, sveštenici u Srbiji ne organizuju patrole po ulicama i racije po stanovima za kontrolu morala, ne kontrolišu (grešni i zabranjeni) lak na noktima i zbog toga ne hapse. Dakle, ne žurimo sa paralelama. Ima vremena do ponoći, treba da se klacka i klati do pomračenja u podne.

Marđan, ona koja izranja iz Persepolisa, neobičan je, i drag i težak karakter. Jedna od draži čitanja ovih stripskih sećanja je da ona, nikada, baš nikada, to ne prikriva. Narativno i psihološko savršenstvo kojim Satrapi opisuje svoje prve dečije, dobro prostudirane laži pred roditeljima, svoju dečiju nebezazlenost, može se meriti možda jedino sa nepoštednim opisima oca u Mausu Arta Spigelmana.

PANK ŠEHEREZADA: Istorija je veliki vodenični kamen koji melje sve. Da li baš sve? Ne, ostaju sitni svakodnevni gestovi koji se opiru čak i bauku istorije. I u trenutku revolucija, holokausta, istrebljivanja čitavih naroda i socijalnih slojeva, istrebljivanja smisla života, halapljivi dečak ili devojčica i dalje će tražiti višak kolača. Tog traženja bi se stideli čak i u obilju. Ali, u oba slučaja, ipak će tražiti. Njegovo malo sebično htenje opire se istoriji. Opire se tragici, patetičnom oreolu žrtve. Važnosti malog, onom što ostaje posle vodeničnog kamena istorije posvećena su dva remek-dela grafičkih romana, Persepolis i Maus, oba dostupna u prevodu. Uz upravo prevedenu Palestinu Džoa Sakoa i domaćem čitaocu dobro poznati opus Aleksandra Zografa, ovo su najbolji primeri autobiografskog žanra u stripu, koji je izborio svoj prestižni status u svetu i to upravo čini sada kod nas. Zanimljivo, sva ova dela svoje majstorstvo pokazuju tkajući najfinije niti između istorije i svakodnevice, upravo ono tkanje čije je pogrešno čitanje Kunderin opus sagledavalo kao "političku književnost", na šta je Kundera ironično odgovorio: ja nisam disident, ja sam romanopisac.

Navikli smo da verujemo Tolstoju koji na početku Ane Karenjine tvrdi da sve srećne porodice liče jedna na drugu, a da je svaka nesrećna porodica nesrećna na svoj način. Bivam, međutim, zatečen tolikim prisustvom porodične nežnosti u Persepolisu kakvu dugo nisam sretao u literaturi, a ni u mnogim životima koje sam imao prilike da posmatram iz blizine. Koliko ispravnog slućenja Marđaninih roditelja da ona jeste drugačija priroda od njihovih! Žešća, tvrdoglavija, a opet krhka kao što je i sam život. Otkuda im toliki talent prepoznavanja drugosti u vlastitom detetu i strpljenje da se ona artikuliše u vlastiti jezik? Marđan je voćka čudnovata koja će, ako preživi odrastanje, postati dosta tvrd orah. Ovo dete Persijanče obdareno je nepokornom inteligencijom kakvo bi mogli da rode – kada bi stripske rode donosile decu – Art Spigelman i Linda Beri u nekom paralelnom univerzumu.

Persepolis je delom knjiga o istoriji, delom pank Šeherezada. Priča o odrastanju koja se ne učeno kosmopolitski nego pankerski opire činjenici da moramo negde da odrastamo, pa makar to bilo u Teheranu ili Zemunu. Ovo je odlična pripovest o egzilu, onoj vrsti egzila koji počinje još pre nego odemo iz zemlje u kojoj smo rođeni. Pripovesti o pripadanju i nepripadanju. Marđan Satrapi kaže: postaješ svuda stranac. Ja sam strankinja u Iranu. Moj dom ne postoji više i nikada ga više neću imati. To je valjda deo odrastanja? Boli, ali ne oštećuje um, niti osećaj za nijanse. U nekim slučajevima izoštrava.

TUGA, SMEH I PODSMEH: Persepolis je delo mudro, smešno i koje srce slama. Satrapi dirljivo opisuje svoje mesijanske ideje i teološke dileme pri uzrastu od šest godina. To će se kasnije razviti u drugu vrstu ideja o tome kako menjati svet. Vrlo opasna sklonost u teokratskom Iranu. Mesijanstvo, marksizam i religija među jačim su začinima u čorbi Marđaninog detinjstva. Puno je u Persepolisu podtonova, iskošenih pogleda šestogodišnje Marđan. Satrapi odlično kontrapunktira teskobu sveta odraslih u rastućem političkom sumraku sa detinjim prečicama u saznavanju sveta. Istovremeno iritantna i opčaravajuća tvrdoglavost deteta koje neće imati mira sve dok raste. Jedan od trenutaka neočekivanog zaseka turobne poetike jeste kako šestogodišnja Marđan stilizuje svoj doživljaj torture kojoj su u zatvoru izloženi članovi njene porodice. U njenom doživljaju ljudsko telo ima građu lutke. Ono nije torturom raskomadano, ono je "rastavljeno" kao što bi to bili delovi lutke. U sličnom duhu su i igre mučenja (oponašanja sveta starijih, kao kod sve dobre dece) koje je Marđan igrala – i kreirala – s dečurlijom iz susedstva.

Satrapi ima čudesan osećaj za groteskno. Njene narativne poente su bravure odizanja persijskog tepiha odraslih od strane deteta koje ume da bude pakosno, prevrtljivo, džangrizavo, inatljivo i zaista opčaravajuće. Opčaravajuće je u njoj, toj devojčici koja se batrga u odrastanju, tako spontana i snažna nesklonost da poštedi ili ulepša sebe dok pripoveda vlastitu priču.

S obzirom na to da je Persepolis knjiga u nekim svojim dimenzijama pobunjenička i da ju je napisala žena, feministi izneverenih očekivanja bili su ljuti kada je rekla: "Ja nisam feministkinja, ja sam humanista. Verujem u ljudska bića. Posle svega što sam videla po svetu, ne mislim da su žene bolje od muškaraca. Pogledajmo šta su žene vojnici učinile u Iraku, ništa bolje od muškaraca. Margaret Tačer je bila žena, pogledajte šta je učinila Velikoj Britaniji."

Šta je još posebnije važno u dosadašnjem stripskom opusu Marđan Satrapi? Sjajni Vezovi i nešto sumornije i ipak manje uspelo Pile sa suvim šljivama (u Holandiji prevedeno kao Muzičar). Zato ovde samo o Vezovima. Ovu knjigu na nekih sto pedeset stranica neki opisuju kao "stilsku vežbu" koja je na granici neuzbudljivosti. Ono što nekome može da zaizgleda kao "stilska vežba", za drugog čitaoca može da predstavlja delo puno iznenađenja. Pitanje ukusa, odnosno voljenja ili nevoljenja "obnaživanja postupka". Vezovi su zabavno delo koje je u sebe ugradilo diskurs usmenog pripovedanja, poveravanja i – ogovaranja. Glavni lik je Marđanina čudesna, "amoralna" baka. Baka relativista. Ona koja ju je, umesto roditelja, učila relativnosti ljudskog morala, pogotovo onog građanske vrste. Baka realista, ali nikada cinik. To nas je već Hugo Prat naučio, razlika između ironije i cinizma jednaka je razlici između uzdaha i podrigivanja. Ironija se podsmehuje životu, ali ga ne prezire.

Nakon pročitanih stripskih dela Marđan Satrapi dolazi sledeće iznenađenje – čitanje njenih intervjua po vebu je pravo uživanje. S preciznošću, oštrinom i artikulacijom jedne Dubravke Ugrešić, Marđan Satrapi pliva iz mutnih ka bistrim vodama, meditira dok razgovor teče. Iako su obe strasni pušači i poklonici nikotinskog sfumata, ne treba preterivati u sličnostima. Dubravka je bliža dami, dok Marđan čini sve da otkloni takvu pomisao od vas. Pank je ikonografsko-ideološka odrednica koju Dubravka Ugrešić nije propustila kroz sebe. A i što bi? Marđan jeste, mada je u jednom trenutku iščezle identifikacije s pankom četkom strugala vlastiti pank crtež sa zida svoje sobe. Srećom, duh pank Šeherezade ne napušta Persepolis.

Zoran Đukanović, Vreme, 15. nov 2007.

FACEBOOK KOMENTARI ()
DODAJ KOMENTAR
(ime)

Portreti i recenzije