"U srcu sam te zaključao, ne možeš izaći.." - recenzija albuma Lokot i ključ

Žestok, provokativan na sve moguće načine, vrlo krvav i beskrajno zabavan, „Lokot i ključ“ je sudar suprotnosti. Scenarista Džo Hil, ovde, a i inače pod pseudonimom i izvan senke svog oca, velikog Stivena Kinga, i vanserijski crtač Gabrijel Rodrigez su napravili nešto zaista nesvakidašnje: toplu porodičnu priču sa masovnim ubicama i demonima iz drugih dimenzija. I ta toplota je upitna, ali kada zagrebete ispod površine užasnih događaja koji iznova i iznova snalaze porodicu Lokot, naći ćete upravu tu krvnu vezu i odnose prave ljubavi koja ih čini jačim i otpornim na nezamislive udare sudbine.

Porodica Lokot je, već u dotičnoj knjizi koja sadrži početnih šest poglavlja sage, u tako groznom stanju, da mi morate verovati na reč da će biti bolje. Naime, oca porodice Rendela, stub na koji se oslanja cela ostala krhka konstrukcija je pokošen mecima ludih tinejdžera-ubica, njegovih đaka. Ostatak porodice, koji je jedva preživeo pokušaj masakra, u sastavu: Nina - majka i alkoholičar u nastajanju, Tajler – stariji sin besan na sebe i ceo svet, Kinsi – srednje dete, ćerka zarobljena u sopstvenom bolu i neprilagođenosti i Bodi - klinac široko otvorenih očiju i dalje oduševljen svetom oko sebe, se seli u gigantsku porodičnu kuću, Kuću ključeva i okolno imanje u mestu Lavkraft. Tamo traže nešto mira i spokoja, da zaleče rane i pukušaju da sastave u kakvu-takvu celinu razbijenu porodičnu zajednicu. Nažalost, samo iz tiganja u kojem su se već opekli skaču u vatru, vatru vekovne borbe sa drevnim zlom izvan ovog sveta.

Ovo, prvo izdanje koje je Darkwood, izuzetno ambiciozni izdavač promišljene politike objavio, daje tek zametak onoga što sledi, i na neki način vara čitaoce u pogledu tematike serijala. Jer, iako gro stranica zauzima višestruka, i sasvim ovozemaljska borba porodice Lokot sa psihopatom Semom, ovo ustvari nije priča o tome, ne zaista. Eho iz bunara kraj kuće, najpre u obliku zavodljive žene duge, crne kose i zmijskih zenica je pravi protivnik Lokotovih, ali čak ni ona nije... ali, to tek treba da otkrijete u budućim knjigama. U stvari „Dobro došli u Lavkraft“ je pravi uvod, mračan i mučan, ali dovoljno utemeljen u stvarnosti da nas pripremi za ono što sledi. Uz to, on definiše i likove, sa svim njihovim prekomplikovanim međuodnosima, i daje vremena da nam postane stalo, pritom ne gubeći na dinamici, akciji i preokretima. A ti preokreti... Retko u kom stripovskom, filmskom ili književnom serijalu ćete naći na učestalije i vratolomnije. Najveći doprinos istima svakako daju ključevi, i magična vrata koja oni otkrivaju, sakrivena svuda po kući, ali i drugim mestima. Šta ti portali mogu je šteta otkrivati, ali recimo samo da bi svako od nas poželeo bar jedan, ako ne i sve.

Jasno je da je mladi Hil nasledio očev talenat, i dopunjava ga aktuelnim pop-kulturnim senzibilitetom, omažima novim i starim uzorima od Lavrkafta do Bila Votersona, ali i sebi svojstvenom poetikom koja je istovremeno utemeljena u stvarnosti, ali zahvata i u preduboki zdenac fantastikom prožete inspiracije. Savršen kontrapunkt ovom vrsnom pripovedaču čini Rodrigezova razigrana ali i precizna vizuelna raskoš. Sa jedne strane vrlo jasan u linijama koje ograničavaju svet koji stvara, Rodrigez je majstor perspektive i detalja, koji se ne libi da čitava strane ispunjava istim kadrovima sa tek ponekom suptilnom varijacijom, dok je u drugim scenama barokno kitnjast i iščašen na način nesvakidašanj u današnjem svetu instanti industrijski bezličnog stripa i ilustracije.

Najzad, uz vrhunsku opremu i štampu na koje nas je Darkwood odavno navikao, i reč-dve od još jednom nemalom domaćem doprinosu „Lokotu i ključu“. Marko Šelić, inače pozatiji kao reper Marčelo, a u svetu stripa kao urednik Dilana Doga u Veselom Četvrtku, ovde je produhovljeno preveo neke zaista izazovne replike iz orginala, dajući im domaći šmek, a pritom ne gubeći išta od potentnosti, duhovitosti i vrcavosti izvornog teksta.

Serijal koji nažalost, makar za sada neće doživeti ekranizaciju, jer je projekat TV serije slavno propao, je zasigurno time sačuvan za one prave stripofile, kojima će ostati kao svetli (ili mračni) primer kako to treba da bude – nacrtano i zacrtano zauvek na jedan, jedini, pravi način.

Pavle Zelić
pisac i strip scenarista